Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 52.

Пауци. Разлика је у толико што први роман приказује живот приморја, а нови роман живот загорја. Тај врлетни, северо-источни крај Далмације, завичај ускока и хајдука, етнички и културно ближи Босни и Херцеговини но Далмацији, сликао је Симо Матавуљ у неколико својих једрих приповедака. Тај свет, његове архаичне обичаје, патријархалан живот описивао је, у последње време, са научним прензијама, али површно и новинарски, Др. Александар Митровић.

Тај народ, средину у којој се дешава радња романа, нико боље није описао до сам Ћипико, овим збивеним и пуним опажања речима:

„ „Родио се овдје,у овоме крају земље, гдје три ријечи, у згодан час речене, исцјелују благо и чељад од уједа змије; гдје чарка може да растави двоје најмилијих, —– цуру од момка, жену од човјека; гдје тајанствено сложени запис боље лијечи од лекарева савјета; гдје плодна земља воли се од рођене мајке, а во хранитељ и побратим од срца јаче од брата. Јуначка пјесма заноси, и старима сјакте очи, кад се прича о хајдуковању. Освета је јача и слађа од самилости, инат и нагон влада над разумом. И то је подјарено у путу, газећи преко големих јуначких и живинских стопа, утиснутих у живом камену, којима се поколења диве, код грдних планинских провалија, преко којих на коњима скакаху стараодавни јунаци; у дубоким планинским пећинама, гдје хајдуци са ортацима плијен дијељаху.

„И лежи то запретано у души, и кад (се стакне избива: и код рођења, и у страсти, и у смрти, а испољава се у тајанственом погађању и гатању, у знаковима, почевши од небескијех звијезда до ситне испрекрштане јањеће плећке; наслијеђено одкољена до кољена, а изражено у пјесми,“

Ћипико је живео у средини тога народа, који у ХХ веку, и у земљи старе романске и талијанске културе као што је Далмација, пред-

ставља нешто врло анахронично, са нечим ду_ боко старинским у обичајима и са нечим далеко атавичним у души. Он је видео његову _ силовитост и нагонски живот старих времена, његов дубок јад и социјалну беду нових времена, и ставио је себи у задатак да покаже шта је „запрешено у души“ тих хиљада горштака. Ћипико са својом страсношћу и крепчином своје природе, са неприкриваном љубаву за све плаховите манифестације нагона, нашао је међу овим чулним, суровим брђанима свет који му је требао. Али са социјалним осећа-

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

БРОЈ 6.

њем и интелегенцијом модерна човека, он се морао згрозити над душевним мраком и социјалном бедом тога света, кога убија његово незнање, неспособност да се прилагоди новом животу, алкохолизам, неправедна власт, и зеленаши, нарочито зеленаши.

Као Ђура Јакшић и Милован Глишић пре тридесет четрдесет година, тако и Ћипико прича све зло које зеленаши чине простом народу. И према шумадијском Неши Зелембаћу, далматински зеленаш Јово Костић изгледа као мајстор према шегртима. Сви, и чиновници и попови, и католичка и православна господа, као пијавице сишу крв сељаку, и „рашћанском и кршћанском“. У грабљивости они се не деле више на народносне и политичке странке, и над пленом они осећају своју класинску солидарност, која стоји изнад, или боље рећи испод, нације и идеје. /јаук, то је у овом роману газда Јово, врло побожан православни „ришћанин“, добар Србин, на речи тако моралан човек. Исто онако као и Петар Кочић у Јазавцу пред судом, тако и Ћипико у Пауцима представља како убог сељак страда и од своје Господе и газда; и један и други писац усуђују се са похвалном енергијом ударити и на националну хипокризију. И Ћипико симболично представља газду, патриоту зеленаша. Његова жртва је дошла у његову канцеларију: „па му пада поглед на избљедјелу српску тробојку заставу са грбом, што је над газдиним столом; газда је био, давно, високо у зид прибио за жестоких борба Срба и Хрвата. Повише ње, у углу, паук разапео своју паучину...“

То је цео смисао социјалног, готово социјалистичког ромача Ћипикова: изнад родољубља бездушног газда-Јова, изнад моралних предика блуднога фра-Врана, изнад заплетених судских пресуда и звучних патриотских здравица, свуда у основи, једна иста ствар: „паук разапео своју паучину...“

И слика је страшна, и од јаког и трајног утиска. Роман је врло слабо компонован, епизоде (међу којима има ванредних, као: Раде и Маша у сталактитској пећини, и ручак код фра-Врана) тако су нагомилане и тако слабо везиване да је тешко и смисао хватати; језик је тврд а стил нагао, — али општи утисак је снажан. Потпуније и црње слике сељачких страдања, боље психологије посрнулог у беди, готово оживотињеног сељака тешко да има у нашој књижевности. А Ћипику, како по свему изгледа, то је било главно. И зато „Пауци“ као књижевно дело не означавају напредак према роману За крухом; њиме је Ћипико дао мање књижевно дело, и више етнопсихолошки докуменат и социјалан протест. ј с.

о