Službeni list Srpske književne zadruge

БРОЈ 9,

идеју казати јако, а ипак је не мора казати драстично. Говори то нарочито с тога, што је он одређен да створи и снабде књигама нове јавне библиотеке у Србији, за које му је првенствено била дужност да узима издања Задругина, па помишља на неискусне и неупућене читаоце, који ће у њеним издањима наићи на коју незгодну књигу. Задруга додуше мора ићи за новим правцима, али ту мора ублаживати драстична места. — При издавању старијих писаца налази да треба штампати само оно што истиче величину књижевника; незгодно је прештампавати све писце и сва дела од њих. Л. К. Лазаревић више и боље је био цењен по првоме издању ест приповедака, које је сам признао за своје, него по целокупноме издању Задругину. Све што није намењено свету, не треба му ни давати, да се не би кварило правилно гледиште о писцу. Милован

"Ђ. Глишић сам је уништио све што по његову

мишљењу није било за штампу, само да не би прошао као Лазаревић. Треба прештампавити само оно што је несумњиво добро. То правило требало је да важи и за Ј. Ст. Поповића, као и за свакога другога писца. За наредно издање песама Милорада Митровића тражи да се прави прави избор, а тако и за Каћанскога и-даље; за мање писце Задруга треба да гради антологије. — Види да се у Задрузи сачувала једна стара традиција, да при издавању једнога дела редакцију врши један човек, предговор пише други, коментаре гради трећи, коректуру води четврти. Кроз једно издање треба да провејава један дух. Не види шта је Задруга хтела са Милићевићевом књигом: она је требала да да један утисак о Милићевићу, а у њој се виде две идеје, два духа, двоји погледи. Код Милићевића требало је узети онај његов главни посао, по којем је највише и познат у књижевности, онај етнографски. Етнографија је претежна у свему његову раду, те су чак и приповешке његове само ризница за етнографију. То је први редактор, г. Тих. Р. Ђорђевић правилно схватио. Други редактор пак цени Милићевића као приповедача, баца га доле, те му тиме не чини успомену. Незгода је што му се приређује /убиларно издање, а замера му се. Ако је слаб приповедач, није му требало штампати приповетке. - Моли дасеу наредноме колу свакако нађе места за Бјернсона Бјернстјерна, који нас је много задужио. — Затим моли да из предложенога списка издања свакако у-је једно од дела под 7. (Задовољство живоша од Лубока) или 8. (Руковођ у животу од Емерсона). Такве су књиге потребне и за одрасле, за њих нарочито. Нека уђе и та „тежа“ литература: читалац ће се помучити, али ће имати користи. — За материјални напредак захваљује управи

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

СТРАНА 91.

на савесноме раду, који је предузела још од свога почетка, те је Задруга готово једина установа наша, која живи правим правилним животом, скачући све на виши степен. Добро је управа учинила што је смањила процену вредности магацина. Има само једно место, за које би желео објашњења. То је о привременом издавању у 830 динара на стр. 76., стубац | извештаја. Неће да зна, кога се тиче. Али ако је некога покојника — нека се ресити, ако је некога сиромашка — нека му се створи могућност да поступно отплати; а ако је некога богаташа — нека се наплати, ма и судом, само да се тај дуг више не протеже, јер је то сума којом се може исплатити хонорар за једну књигу.

Г. Јован Скерлић одговараће на заједничке напомене г. Јовановића и г. Томића о Гауцима и трећој књизи Драмашских списа Јов. Ст. Поповића. Г. Јовановић нема права у томе што тражи да Српска Књижевна Задруга издаје само преварена, зрела дела, а не и сасвим нова. О томе се раније дискутовало и утврђено је: да Задруга није само археолошка установа, него јој је пре свега дужност да потпомаже живу, актуелну књижевност, да помаже стварање данашње књижевности. Била би грешка, кад би се Задруга одрекла тога посла. И зато ево 3 године већ расписује конкурсе, уверена да тиме покреће данашњу књижевност. Г. Јовановић греши и у томе што замера издању свих Драматских списа Ј. Ст. Поповића. Поповић је тако крупна појава у нашој литератури, да то потпуно заслужује; погрешно би било, кад би Задруга тако издавала дела једнога Ј. Вујића и др. Кад би се пак у тим издањима

применила строга критика по данашњој литерарној вредности, онда би у опште остало врло мало што за издавање. — За Гауке имају гл. Јовановић и Томић донекле право. Они су заиста писани слободније, али „где почиње уметност, престаје морал“. Права се уметничка дела не могу ценити по етичким, педагошким разлозима, који немају везе са књижевношћу. По таком мерилу шта би испало од !Пекспира, Раблеа, Мопасана и др. То је бар његово лично мишљење. Али и он признаје да Задруга мора водити рачуна и о тој страни. Код /0спође Бовари, коју је поменуо г. Јовановић, није случај тако озбиљан. Она је уметничко дело прве врсте, а и морално, врло морално за оне, који умеју читати. Не стоји пак да Српска Књижевна Задруга није ипак имала и тих обзира. Референти о Лауцима т. г. Драгомир Јанковић и Драгутин Костић, препоручујући их за издање Задругино, предложили су писцу нека брисања. Ћипико је врло јак таленат, али у тој слободи заиста оде доста далеко, те је и сам говорник био за то да се