Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

27» свомЪ другу ; обуци ово мое одѣяніе, бВжи кзЪ овога проклетога места, а мене осгпави овде. Я да бежимЪ? тебе оедє да оставимъ? ахЪ Лаузе! какЪ ти то можешЪ помислити и мени реѣи? я тебе познаемъ речему ГІриннЪ, али и ти мене познаешЪ. Твой а судѣ изреченЬ; ти си на смертЪ одсуѢенЪ ако не побегнешЪ! —. како! я да бѢжимЪ, а тебе погибели да оставимъ ? одговори други: послушаймє! рече му, ЛаузусЪ ; мой з отацЪ напрасанЪ и жестокЪ, али а онЪ и чувствителянЪ: естество содержаЕа ноше нека права надЪ српемЬ нѢговимЪ: ако я тебе одЪ смерти избавимъ, неостаеми него за самога себе на милостЪ склонитига, и нѣгова мишпа подигнута на единога сина ласноѣесе разоружити. Ударнѣе! викне ФанорЪ: пакЪ Ѣю я бити причина смерти твое : не! ни пош,о! неѣю бежати неѣю те овде остаешпи! е добро! неѢешЪ да мепослушашЪ? чини іцо ти драго! али ово добро знай, да умируѣн видиѢешЪ ме сЪ твоима очиМа умрети! неѢш више потребоватн прогценя оца моега; никаква сила земна неѢеме кадра бити одЪ смерти отеши: не* мой мислнти даѢю я себи простити: ова моя десница написала а оно погибелно писмо за кое ти у окови лсжишЪ и сутра умирешЪ ! оваѣе, уздамсе у бога ! толико погцена и кадра бити мене за смертЪ друга моега праведно казнити! и (илЪ тисе оѣе илЪ неѣе) душу'Іїе мою сЪ твоиомЪ соединити! залуду ФанорЪ моли и заклиьѣ! ни речи више о томЪ: рече ПринцЪ; найма