Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

275 ше ми за бога! избавите сина моега единога! сви у нутра! отмите одЪ смерти Лаузуса! Лудїя при овомЪ гласу врисне падне и обамре, крвЪ иойсе смрзне и очи потамне. Мезенцію садЪ ниш,а нїе на уму него да ЛавЪ оѣе да му сипа прождере, еданЪ едини подпорЪ и обрану старости нѣгове. СавЪ народЪ любляше младога Принца као душу свою: свакЪ би за нѣга жшзотЪ свой дао: хиляда вооружени десница полети нѣм-у на помоѣь. Али би сви касно дошли, понеже ЛавЪ са свимЪ пѳбешнѢнЪ учини на нѣга таковЪ скокЪ дага до конца сатре и растргне: но о божіе помоѢи и милости! храбри ЛаузусЪ такога дочека сЪ АнчаремЪ своимЪ да га у средѣ срца погоди и прободе. рикне ЛавЪ, тресне о землю, и на своя запенѢна уста изблюе сЪ црномЪ крвлю ярость и диханіе свое... Всеобши страхЪ и трепетЪ пременисе на удивлѣнїе и превелику радостЪ. СавЪ се АмфиѳеатерЪ затресе одЪ прерадосногЪ плѣсканя и вослицанія. Да живи ЛаузусЪ! да живи ПринцЪ нашЪ! да живи дика и слава Аузоніе непобѣдйми побѣдитель ! ова восклицанія пробуде Ллдїю: подигну а: она отвори очи свое, и упази Лаузуса на колени предЪ ногами оца свога. ОнЪ држаше у едной руци крвави АнчарЪ а у другой своегапредрагога и вѣрнога Фанора. Я самЪ; рече онЪ кЪ Мезенцію: я самЪ свему кривЪ! кривица Фанорова моя з! я морамЪ наказанЪ бити! да онЪ мене нїе послушао я до садЪ неби у жиЕошу біо. ІЦо иошс Я а ди-