Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

>3 На деоеть година товогЪ блаженогЪ овде пребиваня, умре КалифЪ АлнарешинЪ, а ИбраимЪ синЪ нѢговЪ прими екиптарЪ правленія. Овай у еданЪ летни дань около горе Каракана ловеѣи. ЗнаюѢи да з нѢговЪ любими учитель у свои летни дворови, поручиму даѣега посетити и сЬ нимЪ ручати. у подне доѣе млади нарЪ уморанЪ и гладанЪ. ХелимЪ га весело нричека и лепо угости, а кадЪ га развеселѣна и доброволна види , каже му да му иоіце найслаѣу часть и найлепше угошеше показао нїе; пакЪ онда разумно, мало по мало (за прїуготовитига кЪ нечаяномЪ прерадостномЪ гласу) почнему говорити о Абдали и Балсори. Едва ідарЪ половицу разговора чуе, остало разумевши, одЪ презЂлне возхиіценЪ радости, скочи на ноге, и знамЪ! знамЪ све! воскликне. ЖивЪ з мой братЪ Абдала, и прекрасна Балсора. Падне на вратЪ Хелиму, любеѣига и сузами обливаюѣига рече: А сладки немилосердни отацЪ и учителю! како си могао тако немилостивЪ бити, и де* сетЪ ме година у жалости за милимЪ братцемЪ и за сладкомЪ сестрицомЪ держаніи! Гди су! о гди су! срце и душа моя! отворесе една са стране врата, уѣе пожелаеми башчовань, водеѣи са собомЪ свою прекрасну башчованку, а предсобомЪ гонеѢи чопорЪ четворо дечице. — — — ІЦо 9 овде слѣдовало, нити з вредностЪ ни могуѣство пера. . . . ИбраимЪ видеѣи да ни пошр неможе приусовѢтоваіпи Абдалу и Балсору да половицу царства узму й 4*