Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

7

је сребрне руднике Остружњице (код Фојнице) неком Сасу Хансу, који је отпочео рад 1364. Треба напоменути да се експлоатација рудника у оно доба много рентирала. Америка још није била пронађена, те је стога вредност злата и сребра била врло велика. Отуда су и мање богати рудници, чија експлоатација данас не би могла да покрије трошкове, доносили врло велике приходе. Саса није било много и они су се женидбеним веза.ма асимиловали са другим католицима у рудницима. После косовске битке (1389) они су се постепено исељавали у Далмацију, Италију и Угарску, те се стога крајем XVI столећа скоро није ни могао чути немачки језик у рудницима. Од руда у Србији и Босни копацо је. злато,.сребро, гвожђе, бакар, олово, цинк итд. Нешто је од олова пречишћавано код самих рудника, иначе је већи део ношен у српске приморске градове или у Италију, те је тамо прерађиван. Злато се или копало или из песка испирало. Преносило се у вергама (шипкама), печама (парчадима) и зрнима. Сребра је било две врсте: белог и гламског. Гламско је било помешано са златом и било га је највише у Новом Брду. И сребро се извозило у комадима, плочама, шипкама и зрнима. Од осталих руда оловб се највише копало у Босни у Олову, одакле је извожено као ~меко олово“ у Дубровник и Неретвом на море, па онда у Млетке, Сицилију итд. Понекад је караван са 300 коња натоварених оловом из Олова долазио у Дубровник. У Средњем веку олово је било на цени јер су њиме покриване куле, цркве и манастири. Бакра и гвожђа било је такође у.Босни, па можда и живе и цинка. Саси су најпре почели копати руде у пределу Копаоника, који је у рудама био најбогатији и најпространији крај у српској земљи. 14 данас се у крајевима око Копаоника налазе рупе, окна и ходници као остаци некадашњих рудника. Овај је крај био нарочито богат у олову, а било је и гвожђа, цинка, сре-бра и злата. Експлоатисање ових руда било је јако све до XIV столећа; од доба турског господарства почело је оно брзо изумирати, зоог чега су и околни богати трговачки градови пропали. Млетачки путници из XIV столећа звали су Копаоник „Montagna dell’ argento“, 4 урци су га звали „Гимиш Даг“ (Сребрно брдо), док се његови врхови и данас зову Рудиште и Сребрнац. Најзначајнија варош у овом рударском крају била је Тр е п ча, чије се рушевине налазе на једну миљу северо-источно од Вучитрна. Трепча се први пут спомиње 1303, а доба њеног цветања пада у прву половину XV столећа, када је, уз Ново Брдо, Рудник и Приштииу, била најважније трговачко место у Србији. У њој је било доста Саса, Дубровчана и Сплићана, а како је било и златара, у Трепчи се ковао и новац. У. 1410 у Трепчи је била ковница новца и- царина Бран

ковића. Њени златни и сребрни- рудници били су дуго познати. Још у 1613 Трепча је била важно рударско место и тек 1689 угасио се у њој и последњи траг рударског живота. Источно од Трепче, на састанку потока Брвенице и Лаба, на путу из Приштине за Куршумлију, налазио се градић Бр вен ик, у коме је било доста Дубровчана и Которана стога што су се и око Брвеника налазили богати сребрни рудници. Они су пред крај XIV столећа постали својина властеоске породице Мусића. Сем Трепче и Брвеника важно је рударско средиште било и П лан а, која је лежала северо-западно од Копаоника, недалеко од десне обале Ибра. Богата сребром, Плана се спомиње између 1346—1405. Њени Дубровчани трговали су са Сребрницом, Рудником, Крушевцем, Трговиштем и Трепчом. Југоисточно од копаоничког краја налазио се рударски предео Ново Брдо. Оно се налазило у планинском крају између Косова и Јужне Мораве, на три миље источно од Приштине. У међувремену од 1350—1450 Ново Брдо је било највеће и најчу.веније насеље у унутрашњости Балканског Полуострва. Из новобрдских рудника највише се копало гламско сребро и злато, од чега су српски владаоци имали велике користи. Ново Брдо се звало и Сребрни Град и нарочито се прочуло у доба српских деспота. Велики српски данак Турцима могао се исплатити само из -једног дела прихода од рудника Новог Брда. Ти су приходи за време деспота Стевана износили 40.000 дуката годишње, а за време деспота Ђурђа 120.000 —200.000 дуката. Стари хроничари чуде се богатству Новог Брда. Критовул пише да у Новом Брду има толико злата и сребра да би се могло по чистом злату и сребру орати, а Француз Брокијер чуо је 1433 да новобрдски златни и сребрни рудници дају годишње 200.000 дуката чиста добитка. Као знаменито трговачко место Ново Брдо се спомиње још 1326. У н.ему је било доста Дубровчана, Млечана и српске властеле; у њему је често боравио и цар Душан. Под кнезом Лазарем и деспотима Стеваном Лазаревићем и Ђурђем Бранковићем Ново Брдо је достигло. врхунац свог развића. Тада је оно имало око 40.000 становника, Срба, Саса, Дубровчана и Млечана и трговало је са Софијом, Константинопољем, Једреном, Серезом, Солуном, а на западу са Далмацијом и Италијом. Због богатства у злату и сребру стално су га нападали Турци у међувремену од 1413 —1455. Падом под турску власт Ново Брдо ie почело нагло опадати. У његовој је близини било и важно рударско место Ј ањ е во, на самој ивици Косова Поља. У њему је жива рударска радња трајала све до пред крај XVII столећа. Богата рударска област налазила се још и у П о л и м љ у, у коме је у XIII столећу био важан руДарски град Бр ск о во, на горњем Лиму, на сат