Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

VIII

млађих људи, а међу њима као највреднији Стеван Зимоњић, син војводе Богдана, једног од најугледннјих људи у Хердеговини и Алекса Јакшић. Када је руски цар, 1873., долазио у Беч, упућена му је била преко кнеза Николе молба од херцеговачких вођа, да их не напусти, односно да их прихвати, пошто се они због турских зулума морају дићи на оружје. Исте године, у Беч је била упућена и једна депутација састављена од емиграната из босанске Крајине, али је та више тражила непосредан додир са аустриском владом и хтела је да преко ње заинтересује европско јавно мишљење. То кретање из Крајине и Херцеговине у исто време и у ствари у истом циљу јасно упућује, да је ствар била унапред припремана и од неког диригована. Ко су све били ти покретачи не да се увек поуздано утврдити. Као видне личности истичу се неки радници из Омладинског Покрета, који је имао својих веза и утицаја у целој Босни и Херцеговини. Треба само поменути Васу Пелагића, Константина Хаџи-Ристића, Богољуба Петрановића, Васу Видовића, Моју Хрваћанина, Јову Радуловића и др., чији је рад крајем шездесетих и почетком седамдесетих година био сав у идејама Омладине, и то, сем једног-два случаја, више у национално-борбеним него у књижевним. Поред њих, има извесних лица из војничких и четничких кругова, као што беху Ђока Влајковић, Мићо Љубибратић, Жарко Љешевићи др., који Су окупљали око себе младе људе, нарочито из својих крајева, удешавали састанке и завере и спремали се на борбе. Али, сем њих, било је и других чинилаца, много значајнијпх. Открити све везе, и утврдити свачији удео, није ни мало лак посао, нарочито кад се узму у обзир разни изукрштани интереси и тајни путеви, којима се служило. Овом приликом ми то нећемо ни почињати, у главном стога, што ова књига није намењена првенствено људима од струке и што има свој одређен циљ. Главна је чињеница, коју ипак морамо нагласити, ова: да су у главном ствар удешавала неодговорна лица