Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

162

руке шире*у лице се љубе, А да видиш попа Бјелетића ( ђе на млађе вику учинио: ј,Поведите коње у подруме!" 110 Попе води оба кнеза млада изведе их на бијелу кулу, понуди им кафе и дувана и лијепих морскијех смокава. Ту су сјели и одпочинули 115 и мрклу су ноћцу заноћили. Кад ујутру јутро освануло, кнезови су рано уранили па попише кафу и ракију. Онда рече попе Бјелетићу: 120 „ О Бога ви оба кнеза млада, „како тамо пољу Невесињу, „како ви је у животу раја?“ А веле му оба кнеза млада; „Не питај нас, попе Бјелетићу, 125 „у нас ништа до камена нема.“ То рекоше на ноге скочише па их ево низ попову кулу, на авлију коње налазише, и сигурне коње прихватише, 130 посједоше коње од мејдана, па их ево земљом и ћенаром, куђ гођ ишли у Бањане били а до куле војводе Максима, у најљепше доба од године, 135 таман бјеше о Савину дану, у Максима пунано званица. А да видиш оба кнеза млада, ђе под кулом коње одсједоше испод куле вичу Баћовића; 140 а зачу их Максим војевода па погледа на демир пенџера. А кад виђе оба млада кнеза Максим позна да су Невесињци, па га ево низ бијелу кулу. 145 Кнезови му добар вече вичу,