Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

85

главном месту ономадашњег разбојишта, прво осетих ужасан, угушујући смрад. Врели летњи дани, па се мртви брзо распадају и труну. После смрада први су весници блиског разбојишта грдни ројеви крупних мува златица. За тим почнем наилазити поједине трупове. Овде лежи један полунаг, изврнут на трбу, сав упрскан крвљу, лице му не видиш, али грчевито стиснуте песнице казују последње самртне муке. Тамо у десно отегао се други, лежи полеђушке, и он је полунаг, надуо се, кожа му на трбуху пукла, те из утробе гмижу хиљаде крупних, белих црви, очи испијене, уста широко разјапљена, а из њих и у њих куљају ројеви мува; на слепом оку види се црна мала рупица, коју је куршум прожегао, око ње запечена крв. Смрад да те угуши... У лево стоји гомила меса, раздробљених костију, комади подеране одеће, сва се гомила запекла у крви увелико прелази у трулеж. Под овим се несретником распрсла двајесчетири-фунтова граната, те и њега и одећу му расчупала у комаде. Још мало даље лежи полеђушке леп млад низам, са свим је обучен, само му нема феса и — темењаче. Картеч је однео обоје. Више њега стоји запечена и јако окорела на сунцу црвено бела маса — то је просут и крвљу обојен мозак. Душа се грози, ти хиташ даље и даље и призор бива све ужаснији и гнуснији... Обиђеш један труп, прескочиш други, стресеш се кад нехотице у трави нагазиш на одсечену главу и идеш све даље и даље, све брже и брже...

"__ Полако, овуда не можеш више хитати: земљиште је сво изривено од граната; гараве рупе, где је врела граната испразнила своју страшну утробу зијају на све стране; понеке су пуне крви, око њих одваљене руке, одбијене ноге, расчупане људске утробе, раздробљене главе, грдно накажени трупови. Опет даље, опет даље.

Стој, овде не можеш даље, мораш надалеко обићи: овде лежи читава леса људских трупова, заватио их плотун из шанца, па их све положио једног до другога; гле како су један на другога наслањали главе, леже као браћа. Да није овога смрада, ових мува, ових