Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

74

квом погрешком не падну у руке турској коњици, која

нас је гонила:

— Шта заплећете, шта ту заплећете2 Командант ни у ком случају не сме да не зна где му је одељење. Ту нема оправдања, ту нема извињења. Ви сте страшљивица, ви сте кукавица, ви сте морали први бежати кад не знате где вам је војска. Ја сам рачунао на ваше одељење, ви сте покварили цео мој план, моји положаји стоје голи, непоседнути пред Турцима, мени треба војска, мени треба ваше одељење, војску ми дајте, несрећниче, војску ми дајте!..

Черњајев поманита, стаде као фурија корачати узаном путањом, очи му се налише крвљу, па је викаои викао, после се окрете мени.

— Кажите му да ћу га дати под суд, стрељаћу га. обесићу га — неваљалца, жену једну; јест, жена, то је његово право име.

За тим се осу низ грдња, које је Черњајев једнако. пропраћао узвицима на ме: „кажите му, кажите, да му то вели његов ђенерал, да му то ја велим“. Ја сам се старао да при превађању ублажим грубе ђенералове изразе.

Најпосле Черњајев притрча мајору Велимировићу, (који је блед и скрушен седео на коњу), са стиснутом песницом, и повика од гњева промењеним гласом. „Војску ми дајте..е..е....., војску, војску, мени треба. војска. Страшљивче један, војска како ти2 |

Мајор Велимировић одговори потрешеним гласом; — Ја немам војске. |

Черњајев одступи од њега и продужи своје псовке и проклетства.

— Ја морам да бежим, ја ћу да оставим ову несрећну земљу, где ме нико не слуша: моје се наредбе не извршују, моји се планови намерно кваре. Нико не

слуша, а сви резонирају. Проклети резонери! проклет

час кад сам ступио на ову земљу, ја ћу с ума сићи, ја |

ћу се убити... Комаров приђе Черњајеву и поче га успокојавати.