Srce i duša Evrope : prilog za istoriju prvih pedeset godina u životu i radu Društva Crvenog krsta uopšte i Srpskog društva Crvenog krsta na po se

26

при земљотрешњама и заразама које опустошавају, у гладним годинама и у свима другим великим невољама, и то не само у својој земљи.

Српско Друштво Црвенога Крста помогло је у границама својих срестава Шпанију, Хили, Ксанту, Турску, Љубљану, Јужну Африку, Мартиник, Јапан, Маћедонију, Калабрију, Сицилију, Париз и Цариград. Његови прилози невољнима ишли су до 10.000 франака и ако његово финансијско стање онда не беше ружичасто. Баш за то је друштво својим лутријским 'зајмом од 1907. појачало своју касу на 2,000.000 фр. И његово непокретно имање у Београду н у Нишу, у којима је његова администрација и магацини са приборима, са колима и тд. утростручено је.

И паланачки кисељак постао је својина С. Д. Ц. К. Чист приход од овога иде такође у корист рањеника и болесника.

Као што је у Јапану тако мн у Србији Ц. К. има своје заступнике у свима срезовима, готово у свима општинама.

Истину вам кажем: С. Д. Ц. К. израсло се у велики грм, који пун снаге расте у висну и у ширину, који носи златне плодове, под чијом пространом круном се прикупљају уморени животи, сломљене егзистенције, људи измучени судбом и ратовима, да се одморе, да дахну душом, да оздраве под сенком милосрдне љубави.

Како су Срби добро разумели дубока осећања нашег великог учитеља Ханрија Динана, оснивача женевске конвенције и Међународног Црв. Крста, како је дивно његова светлост озарила српску душу им начинила је оним што је она данас, благодарећи великим народним вођима, који су са пуно разумевања и са пуним срцем прихватили и расплодил оно што су познали као свету мисију свога народа.

Број рањеника у Београду порастао је за 8 дана од 6000 на 11.000 „који беху распоређени на 40 болница. Ове беху распоређене махом у јавним зградама (школама и Т. д.).

7-тма Резервна болница. Управници Dr Одермат и Ог Херенстајн из Швајцарске. Од 250 болесника за месец дана оздравило 80, умро услед компликација један једини од 1000 рањеника. Обично од ратних рањеника умире 6—14 процента. Разлог за малу смртност: прво одличан пољски санитет орп. војске. Први завој беше увек тако одличан да ни једна рана није дошла у болницу инфицирана. Друго баснословна мирноћа и трпељивост српског војника у свакој муци. "Ах — говораше Рг Херенстајн —- то су у обичном животу права деца, мила добра деца које човек мора волети. Ја никада у животу нисам имао посла са људима тако једнаким. То су сељаци, али је сваки џентлмен". У овој болници радиле су испочетка сестре швајцарског Црв. Крста које су стекле добар глас. Сада су у болници саме српске даме. „Са добром вољом, оштрим чулима, и топлим срцем свака Српкиња постаје добра болесничка сестра" — рекао је Ог В. М. Суботић.

Са задовољством и захвалношћу оставих ову прив. болницу јер сам се уверила да ће ове младе Српкиње које сам гледала у раду, понети благослов за цео свој живот, јер ко има срца за болесника и саучешћа у туђем болу, тај ће и дома, својима бити благослов. Такве кћери постаће добре жене и добре мајке, а колики је то благослов за један народ то ће Србија тек искусити.

O IAEA RICO LA O