SRĐ

S R Đ

Br. 21 i 22 Dubrovnik 30 Novembra 1902. God. I.

у, М O P A, I. Ca колико туге ja ce тебе сјећам He би л' жељом пустом миље да увећам, Јер у селу стару, крај сињега мора, Остаде ми срце на грани лавора. Не зпам. да л' је мисб себи в'јепац хтјела, Кад сам оно вече под лаворе сјела, Трентале су зв'језде, успављиво,- мило, А море је хучно, узбурхапо, било, И бацало вале обали и етјени Да примаме снове, што бјеху у менп. Пробуђени жаром у топломе крају, Иека ту и умру, ту нека дотрају. Срце ми је слабо, чувах га од буре, lle дадох му снова, да пучином јуре : ; Срце.мн је болпо, одмор бж му нријб, А лавор је шуштб тако љупко, ти'о! . . . Крај немирног мора бјеше лавор грана, Нод њу спустих срце, нек и даље сања. II. Мој соколе ионосити, Кад у noliii жељом летиш, Те нреронипт бездан морску, Да л' се мене мило сјетиш?! Рекла сам ти: моја душа То је оно сиње море, Што га мути, то су срца Маестрали, југ n боре.

А твоје čy очи сила, Што осјеку, нлиму ствара И што буру срцем крене, Те захукти из хведара, Да ххрозборе хучни вали Бацајући суЗну пјену, Да дубоку бездап бране . . . . . . Моју љубав нри1{ривену. JvHnia.