SRĐ

— 534 —

»Не говорите тако гласно на овој ужасној вјетрини«, рече полагано и брижно поиа, повијајући своје дебеле куље у инглески plaid, »јер ћете назепсти. Хајте само тамо, пак ћете видјети, што никада у животу нијесте видјели. То вам је ријетка и чудновата женска глава. Збогом!« »Ја ћу Вас дакле прихватити у сахат послије подне«,рече ми доктор опраштајући се. »До виђења, добра ноћ!« Тачно у заказано вријеме стадоше кола мога пријатеља пред мојим станом. У отвореном двопрежном фијакеру сјеђаше љекар са обичном вирђинком у зубима, обучен као да ћемо у Сибирију. »Изабрао сам отворена кола«, рече ми као да хоће да се извине, »јер нам у затвореним не би боље било. С друге стране овако је на отворену здравије.« »И ја сам за то« одговорих, припаљујући цигарету. Кренусмо. Како бијасмо добре воље сјећасмо се заједничких ђачких бечкнх успомена, претресасмо наша различита мишљења и далматинске социјалне прилике, једном ријечи говорасмо о свему тако, да вријеме немило брзо прође. Упрепастих се скоро, кад ми љекар, показујући руком у даљини бијелу кућицу, рече: »То је стан, у ком пребива Данка«. »Толико боље«, прихватих, нешто изненађен, а нешто срдит; »тако ћу с Вама наставити пут, јер се уздам, да ме не ћете оставити код непознатога свијета.« »Али, што Вам пада на памет,« рече доктор, »мој је пут још дуг, па ће Вам у велике досадити и смрзнућете се, док опремим свој посао тамо ћете наћи топлу собу, занимиво биће, болесницу, коју ћете боље од мене разумјети и утјешити.« Кола се приближаваху све то више кући. »Него казаћете ми барем, с ким имам посла. Ко је још код те Данке?« Њезина мајка, поштена душа старога кова. У осталом видјећете је.... Данка је сиромашно, али ванредно дивно чедо да, да нијесам учио медицину Сушична је, а осим тога болује и душевно; само се чудим, како може да дуље одолијева *