SRĐ

— 174 —

„Како је било започело! мишљаше Јосим, удубивши главу у руке. Онолико невоља кад се први пут ожених, онолико несрећа, да ме доведоше до ивице пропасти. Па затим наћи овакву срећу, благостање, имати красну женицу, свега што треба у кући; моћи овако лепо угостити своју родбину . . . једном речи права ^омаћа срећа !•' — Лепа ноћ напољу! примети кум опажајући мећ спуштеним завесама, како се кров једне куће покривен снегом сјаји као у сред дана. Јосим не чу ништа и остаде с лицем покривеним прстима. Мица свираше али је нико више не слушаше. Кад Мица престаде свирати, Јосим се трже и хтеде да сакрије своју забуну, започевши разговор са кумом. Овај му опет примети, како је напољу дивна зимска ноћ. Јосим устане овога пута, оде до прозора и стане гледати белу снежну улицу. Али у брзо друге мисли обузеше његову главу и он остаде пред прозорем непокретно, не гледајући ништа, док прстом параше лед у једном углу окна. — Чујеш ли шта каже Мица? запита кума смејући се гласно. Јосим се нагло окрену:„ — Чујем! чујем! рекне он и ако не беше ништа чуо. Па остаде тако с лећима окренутим прозору. Беше замишљен; глава му беше у пола спуштена, очи гледаху попреко, некуд неодрећено. Кум је био опазио да је Јосим ћутљив и замишљен; погледаше га с времена на време, али му ништа не примети. Кад жене прекинуше разговор, оне опазише да оба човека ћуте. Мица се окрене Јосиму који беше још уз прозор скрштених рука; поглед Јосимов беше тако необичан, лице тако промењено, да Мици реч застаде на уснама. Јосим не рекавши ништа уп ути се право к њој, и дошавши до ње, обухвати јој главу обема рукама. Он сав дрхташе, а Мица седећи, с главом дигнутом у вис> гледаше га изнад себе осећају ћи на образима његове вреле рукеНије разумевала шта то значи. Јосимове руке клонуше. Гледајући погледом уморна човека некуд у бесконачност он уздахну климајући главом. — Шта ти је? . . . је ли! проговори Мица, погледајући уплашено Јосима, па затим кума и куму, који беху зачућени.