SRĐ

866 Ср Ђ- — SRĐ.

Онако туробан и неизмјерно жалостан устане из постеље и отвори прозоре своје мрачне собице. Пред очима му се пружи красна панорама: камење, стабла, њиве и пашњаци покривени танким слојем залећена сннјега. Хладни повјетарац освјежи његово блиједо и намрштено лице, те оно доби руменији и озбиљнији изглед. Одбаци учо своје свагдашње, уско, одијело, а из ормара извади златноткано народно одијело. Обуче као снијег бијеле, сукнене докољенице; облачи широке гаће од црвене свите, златом ишарани џамадан ; златну зелену доламу и бијеле, сребрне токе. Опасује се свиленим пасом и кожним потпаском, за којим затурује свој свијетли револвер. Његово озбиљно лице добије тим још озбиљнији и свечанији изглед, као да је кренуо да свети Косово. Не ће он јутрос тамо, јер још не свиће зора оне среће лијепе, за ком срца и у гробу стрепе, него иде у сватове свом нај отменијем пријатељу, првом сеоском газди. Пошто је на главу натурио своју народну капу, узео „зоби" за свој револвер, прикрене учо врата своје школе и нареди вијерном Кастору да је чува док доће учитељица, која ће данас поучавати оба разреда. * * * Сталним, одмјереним корацима упути се учо к једној повећој кући у селу, на којој се вије црвено-плаво-бијели барјак. Кад се попримакао кући свог пријатеља, чује како женски гласови парају ваздух и како извијају ону познату строфу сватовца : „Одби се бисер грана од Јоргована И млада Миле од рода свога" а њима одговарају јаки, мушки тенори : „Када мајка сина жени, Свак се томе весели А наш Крсто највише." Кад је учо стигао пред врата младожење, опали револвер да јави свој долазак. Гости се у кући ускомешаше, а домаћин гологлав притрчи му на сусрет. Учо се с њим поздрави обичним поздравом : „Сретно, честито, дуговјечно", ижљуби се са осталим и сједне на мјесто, које му уступише. Него сјећења нема, јер „коме је путовати, није му дремовати", вели старојко, добри и мршави старац.