SRĐ

12

AVE MARIA

177

исти мах, све се умијеша у неки тешки, тупи бол, пође горе, грлу, и узе ме стезати, гушити. — Ама, зар је ово живот; онај прави, стварни живот, како га чика зове ? — питао сам се очајно. — Али ја не требам тога живота, — наставих, — нека њиме живи ко хоће, ја не могу ... Ја не могу са овим људима, што се мрзе и туже ... Не могу у оној жидовској јазбини... Не могу ! . .. Нека иде све до ђавола!... Ја ћу, лијепо, сјутра зором, моје сандуче на леђа, па ... „Па куда?" — зазвони ми у ушима неки пријетећи глас. И отпоче очајна борба између страха и жеље за слободом. У томе часу зазвони поздрав Госпи. Кроза ме прође нека струја, и сав се стресох. Као да је неко скинуо с мене тешке неке окове, стадох се дизати на столици; очи избуљих у мрак, а коса ми се диже. — A-a-ave Maria ! . . . шапнух, а сузе ми ударише. У тај ми се мах учини, да слушам божанску неку свирку, а сила се свијета сакупило око мене, па ме гледају мило и пријатељски, и тјеше ме . . . Грудима ми се разли осјећај слатке утјехе и наде, измијешан са осјећајем неке радости, какве никада дотле не осјетих. Оживјех... Зграбих шешир, изјурих напоље, па, као да ме нешто вукло, пођох прама звуку звона. А његови силни, метални звуци разлијегаху се све јаче, улазећи у мале кућице сељака, дижући се и ширећи преко брда и долина, и губећи се тамо негдје, у даљини, у тихој јесењој ноћи .. . — Ave Maria ! — понових, дршћући од узбуђења. Та и овдје су људи ; и овдје звона звоне ! . .. И ступих први пут у „прави и стварни" живот, како га мој чика зваше.