Srpska nezavisnost

— 512 —

Ево шта је у ствари. Одбор је аомешао две различнс суме у јелну, па ствар заплео. Ја сам спровео министарству финансије и једну и другу суму, н то прву, (ону од 7525 гр. и 24 паре пор.) 13. Авг. 1876 и то у 1575 Фор. аустр. вредности, а министарство Финансије после, променивши их, добило за њих 7525 гр. и 24 паре пор. Не стоји ни та тврдња Одборова, да се „ме зна хо шиле и овај придог; јер сам ја у своме писму на министра Финансије изриком казао, да су ми ову суму послади Ахенбах и Колеј, банкари из Москве, као дар г. Александра Михаиловића Сибири« јакова, грађапина Московског, у корист српске војске. 4.) Сума од 14.000 рубаља постоји као одвојен поклон за себе, па тако је и спроведена министарству Финансије. Због збрке, коју је у овој позицији Одбор направио, ја мислим, да ћу најјасније ствар представити, ако овде изнесем у целини само писмо, којим сам министру Финансије ове новце послао. Оно гласи: Господиме! Г. Михаид Катков, уредник „Московскнх Вједомости" известио је Њену Светлост лисмом својим од 14. августа ов. год., да је у редакцији његовог Јлста скупљено 14.000 рубаља у корист Србије. Ову суму, променивши у Бечу, код банкара Е»руси , послао је г. Катков у 3738 дук. ћес. Но пошто су од овнх новаца 4000 руб. намешени за пострададе Фамилије у данашњем рату, то је иста одмах у монети 1068 дук. ћес. предата по наредби Њенс Светлости г. Митрополиту, а 10,000 руб. у монети 2670 дук. цес. које је госпођа Марија Александровна Рачинска у Черниговској губернцји поклонила нашој државној каси, част ми је послатн вам с молбом да ми изволите послати признаннцу о пријему истих, и да изволите наредити, да ми се на основу приложеног документа пошл.у 53 гр. 30 пара пор. плаћених за порто новаца од Беча до Београда. Примите, Господнне, уверење мога поштован>а. Бр. 4020. 1. Септ. 1876. у Београду. Министар иностр. де.га Јов. Ристић. После овога писма излишно је, да објашњавам за што је и на коју цел од ове суме 4 хиљ. рубаља г. Митрополиту одвојено, као што је не мање излишно да додајем да је Одбор и овде у ветар говорио, кад је тврдио, Г да се не зна ко гииље ове мовце и . 5.) Одбор спомиње још две суме, које сам ја министарству Финансије послао, говорећи : „И суму под бр. 1809. лист 547. у 14.803 гр. пор. и под бр 1872, лист 567. у 295 гр. пор. предао је министру Фннанснје министар снол>ипх послова г. Ј. Ристић. Не зна се од кога је". И ову је позицију Одбор неверно представио , јер се зна од кога су аоклони дошли. Прву од ове две суме (т. ј. 14.803 гр. пор.) спровео сам ја министру Финансије под 13. Септ, 1876. Бр. 4162. у 529 дук. ц. и назначио, да су ми је послали г.г. ЕФру-

си и комп. банкари бечки, а опи да су је примили од московске трговачке банке као арилог г. Пиколе Корсакова, грађанина Московског, за сраске рањенике. Другу од предозначене две суме (т. ј. 295 гр. пор.) спровео сам ја министарству Финансије под 24. Сент. 1876 Бр. 4270 и то у једној банкноти енглеско] од о лира енглеских, назначивши, да ми их је аослао г. Џгмс Исау, члан Одбора лиге за аомоК хришбанима у Турској, као ариллг на ратне цели. Оба ова моја писма морају се налазити у архиви министарства Финансије, јер ми је 050 на прво моје нисмо одговорило 22. Септ. ИБр. 4292 а па друго 5. Окт. 1876. год. ИБр. 4461. Господа Одборници Скупштински морају сад од свакога, који ове врсте буде читао, очекивати питање : за што су овако јасне ствари тако неверно изнели пред Скупштину ? Ја нећу тако далеко ићи, да им пребацујем несавесност, али свакојако остаје, да су радили иовршно, и да су били неспособни за посао, који су на себе примили, и за који су нлаћени. Они су се задовољили да завире у Дневник рачунски, који се обично у кратко води, а било им је трудно, да потраже из архиве акта, у којима се обично налазе потпуна објашњења. Шта више, они су решењем Скупштинским од 2. Апр. 1881 г. овлашћени, да могу од појединих чиновника тражити „ усмена и аисмена објашњења", а они то, колико је мени познато, ни у ком случају нису учинили. Ма какве биле побуде, из којих су они тако неправилно радили, свакојако остаје, да су Скупштини поднели неистинит извештај. Поглавита одговорност за овај поступак пада иа г. Јована Милановића. Он мора знати шта је то контрола рачунска, јер он седи у највишем контрол ном суду, где се говори последња реч о државним рачунима, где се изричу казне и одређују наплате. Он није смео потписати овако површан и сакат извешта ; па ако га је ипак потписао, уверен сам да то није учивио по незнању, но по својој сервилности, да угоди партији, у коју је, под своју старост, увучен. То је све, што је одбор о мојим рачунима знао да каже, па који год прдчита етенограФСке белешке (стр. 1939. и 1940.) мора се чудити, на основучега су могли неки носланици у Скупштини подизати грају, како је „ земља уироаашбена а рачуна нигде нема и и т. д. Можда ће то чудо престати, кад се чује, да су ти одлични мужеви били: Вељко Јаковљевић, Јован Раичић и Урош Кнежевић. Овај последњи узвикује: „Питање је, да ли је ово Ристић радио као мннистар или није и. т. д. Ја бих молио г. правнпка, да објасни: шта је то ; .ово и , кад ни сам Одбор по-

ред све евојс тенденциозности, не налази да на мене и каква одговорност нада ?! Даље наставља г. правник овако : „Ја мисјим , да је он (Ристић) ту радио као приватна личност, јер да је радно, као министар као члан владе, новац би бно заведен у дотичне књиге (А ко јамчн да није?), и кад тога нема (гле сад!) он као такав, као прнватна лнчност, стоји одговоран »а своју кривицу у свако доба пред ваконом." Сграшпо ! Ја не држим, да је Урош Кнежевић човек урачуњив (гигесћшш&вШнд), аније ми познато ни у каквом се стању он налазио, кад је могао овака закључења из оног извештаја да изводи. С тога и немам за њега одговора. Али ћу свакојако из поштовања нрема јавном мишљењу рећи, да би неоправдано било претпостављати, да бих се ја хтео заклонити за одредбе о застарелости односно министарске одговорности. Ја ево јавно и под својим потписом изј&вљујем, да се одричвм користити се правом застарелости ие само за ове. но и за све друге рачуне, за које бих ја могао одговарати за 28 година од како сам у државну службу ступио. П. Ја сам довде изложио шта има о мени у извештају Одбора Скупштинског, одређеног да прегледа рачупе државне за 1876 г. па унапред, а сад ћу изнети шта у њему нема, а требало је да буде. Кад Одбор није хтео да се потруди, да нрегледа акта архчве Министарства Финансије, но се ограничио да баци новршан поглед на његове дневнике, требало је бар, у томе ограниченом кругу своје радње, да буде потпун а он ни то није био. Он није ни својим иовршним начином изнео све суме, које сам ја спровео Миниетарству Финансије, као поклоне, који су преко мене послати. Тако. 1.) Ја сам под 20. Окг. 1876 Бр. 4574. послао министарству Финаисије две менице од 51. фунте штерлинга, 13 шилинга и 5 пенза, које је на мене пренео г. Јосиф Бепди из Ливорна као прилог неких тамошњих грађана за српске рањенике. Министарство Финансије известило ме је нод 29. ист. мес. да је добило за ове менице 2997 гр. и 7 нара пор. Ова сума налази се у његовом дпевнику забележена под бр. Д. 1918. лист 581. 2.) Г. Карцов, царско-руски ген. Конзул, послао ми је потом од 24. Марта 1877 г. Бр. 68. суму од 500 рубаља, које је Саратовски Одсек црвеног крста послао влади српској на расположење. 26. Марта Бр. 1178 послао сам ја ту суму Министру Финансије, који ми је актом од 31. истог мес. ЕНр. 270 одговорио, да ју је примио. Осим тога, ја сам примио још неке суме, које сам такчђе, нрема њиховом

опредељењу, на јавне цели употребио, и то : 3.) Саратовски Одсек црвеног крста послао ми је почетком Септембра 1876. г. 7200 рубаља на моје „ аотауно расаоложење и да их уиотребим како за сходно на$ем. и Ова сума дошла ми је преко бсоградског „Кредитног Завода" и по рачуну тога завода од 10 Септ. 1876. исплаћена је Министарству снољних послова у 1915 дук. ћес. 45 гр. и 10нар. чар. Ту суму послао сам јаактомод25 Септ. 1876. Бр. 4286 „Одбору за помоћ бегунцима и страдалницима српско турског рата", (који је владом наименован био). Од тога Одбора примио сам под 14. Окт. исте год. Бр. 17. одговор, да је ту суму примио. 4.) Друштво узајамног кредита у Саратову послало ми је концем Септембра 1876. 5000 рубаља Ћ на моје расаоложење а . Београдски „Кредитни Завод" спровео ми је ту суму својим писмом од 28 Септ. у 1316 дук. ћес. 49 гр. 38 пар. чар. Од те суме ја сам нешто послао Одборима за нострадале у Београду и Крагујевцу, нешто министарству унутр. дела на исту цел, а остало је издавано у министарству спољних послова преко рачуновође г. Влад. Стојановића ао документима. 0 свему постоји тачан рачун међу актима ове ствари у миниетарству спољних послова. — и 5.) Г. Никола Корсаков, грађанин Московски, послао ми је у Декембру 1876. г. преко бечких банкара Ефруси и Комп. 734 дук. цес. за ратне страдалнике. Од те суме послато је 14. Маја 1877. Бр. 2049у 2 „Одбору за ратне страдалнике" 300 дук. ћес. а он их, преко свога члана г. Милована Сиасића употребио на куповину усева и хране оних округа, који су и од рата и од поплаве пострадали. Г. Спасић вратио је министарству један део, који му је претекао, па то и остатак од горње суме, раздат је у канцеларији министарства спољних послова ратним страдалницима на признанице и по списку. који се налази у архиви мипистарства снољних послова. Као што сам ја сматрао за дужност да свагда извештавам дародавце о томе како сам са њиховим подарцима поступао, тако сам и Г. Корсакову, као и „Друштву узајамног Кредита" у Саратову нослао списак лица, којима су њихови подарци раздати. Ово је све, што је преко мене дошло у Србију у име добровољних прилога за време рата. Све је у књиге министарства спољних послова завођено и на своје опредељење упућивано; о свему постоје уредне признапице. Да је Одбор Скушнтински своју дужност разумевао, и да је нрема свакоме хтео да буде исправан, он би се био потрудио, да завири и у архиву мини-

Један уставни владар. Свршетак. Кад представииштво има нраво дотерати буџет, неизбежно тражећн да новац којн опо одобрава служи политици коју такође одобрава , а не политици коју осуђује. Онај који нлаћа хоће да је господар и треба да је. Ако владр тој тежњи попусти, онда влада већина и превдађује парламентаризам; а ако се одупре онда или мора да растера народно представнигатво и да учини државни удар или ће представништво ослањајући се на народ оборити престо нутем револуције. Нема средине изме1;у деснотизма и парламентарве владавине. За неко време упливисаљем могу се одбити новол.ни избори а и владати мимо скупштијје, као што је то радио Бизмарк, но »-ешко је увек имати на руци Садову те или привући себи опозицију, или се ослободити заслужене одговорвости. Када владалац хоће да влада, овда лостаје одговорпим , а када је од-

говоран , треба да се иотчини избору, јер насљедност и одговорност не дају се измирити. Један човек, који може постати неспособап. идијот или луд, као Ђорће III, да може по ћеоу располагати са цивилизованим народом, то данашње време не допушта. Када један владар почипи тешке погрешке или претргш норазе за које се мозке учинитн одговорним зато што је он узроковалац тога, љегов син са круном наследиће и његову непонуларност, а тада се врло тешко учвршћује динанстија. Кад наиротив министри носе одговорност за несретну или невешту управу, онда њих парламенат мења а принцин династички остаје неиотрешен. Свуда где има људи који размишхавају а не само гомиле која носи јарам , образоваће се партија која ће тежити да се иде папред. Сада ако такова партнја наиђе пред собом само на министарство , овда востаје вротив министарска; а ако се истави као нрипрека сам владар, онда ће постати протнв-динанстичка. Ако онозиција види да само ако силу унотребн може уснети, онда ће се мало по мало навићи на нобуну. Најмирннји на-

род постаће наскоро револуционар нпм, јер взмеђу револуционарног духа и роиске послушности , која трпи и сноси све, вема нпкакве средине. Тада се не прави разлика да ли неприлике долазе од нолиције или чувара јавне безбедности, и сма траће се да је лек у томе да се направи неред у држави. Одавно је нозпат лек, да је најбоље средство за трајашњост крал>евства, ограничити власт краљевску. Леополд је оставио своме сину све уставне краљевске власти не повређене и не оспореве; ко зна да ли ће и представпички систем осигурати тако срећан опит промене владе? V. Упоређујући Луја-Филипа и Леонолда, писац доказује да је ирви пропао нарочито за то, што се грозио рата п сматрао за свој једнпи спас да се у томе погледу одупре и јавном мншлењу. Он је у томе тако далеко отишао да је повредио и сам нринцип уставне владавипе. Одбијао је сваку реФорму , не из лнчног интереса, већ што би реФорма довела на власт опозицију задахнуту ратним духом , а да то избегне вотребна му је била ње-

гова политика, његово мииистарство п његова већипа. Леоволд је имао нолитику п министарство које је парод хтео. Луји-Филип говорио је много, радио много и старао се показати да лично впше ради ио што јеу истини било;Леополд напротив гледао је да да сам лпчно што мање ради, а када.је пужно било да се умеша, гледао је да то прикрије. Није добро кад се једно министарство може сматрати да оно вршн вољу краљеву н оно једипо ужива његово поверење н наклоност, јер свака промепа већине пораз је за круну. Писац завршује своју расправу тиме, да се ве може рећи даје Леоволд био какав ђепије, али је нритежавао оно што је још корисније за уставног владара, а то је: сигуран поглед који му је казивао како треба да се влада па да оствари ону владавипу за коју је био нозван да је удејствује.