Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
913
т удешавање, а никад песме ни на лево ни на _ десно; па и опет видиш млоге, да играју,
како јачи свира. Аратос ти таког играња ! Негде сам, колико се опомињем, тако нешто читао; већ бих био заборавио, да —, 60јим се не ћете ми веровати, да нисам чуо "тако нешто недавно и из уста самог Раше
_ „егедаша.
— А шта си ти, Рашо, на тој егеди 2
— Ја.... миг Ми смо коњиц над ко-
_јим затежу жице; а ако хоћеш, и жице, пре-
ко којих вуку и пре-
Што је испао одунд, и доспео је у приповетку. И све то мало га је жацало, зајамачно мање него наше прародитеље, кад добише ону познату маршруту из раја. Они су бар згрешили. А он... он баш ништа није радио. Е па управо зато је и испао из „грумбука.“
Што је Раша баш Раша, није, верујте, ником другом за љубав већ —
Ал видићете.
ПЦ.
„Друм, друм!“
треба да представљају три срца. Венац је већ доста отрцан, па је и пожутио; а ни три срца није поштедио оштри зуб кивног времена. Та шта се још њему отело! 2
Откад је ту тај венац доспео на опаљену мотку,
„мпоги не зна друкче, да тузи загове, већ болном с дулом хвата за старе трагове: та мпогоме је зора за часак сипула. и мпогоме је срећа
за навек мипула,
влаче гудалом. Једно ил
и покошен је многи
лепшега пада влат,
друго .,,. свеједно ти —_-
АШ.
је. Ал кад једаред по-
= и шта је и шта отшло
ПЦ
шуцају жице, тешко о-
у вечни суноврат
Мпогу је жртву стрло
ном, кога ошину !
безумље мавито,
Неко га је разумео.
и мпогу ј дивну свезу
неко и није; но ко год
ђаво раскидо.“
би га чуо, насмејао би се.
Но истину да ка-
То Раша зацело ни-
жем, а никог да не
је читао ни у каквој
увредим, и излишни
жњизи; сумњам, да би
су сад већ ти знако-
је умео и отворити.
ви; јер, ко је хтео
АЦА
Конклузија је то из сил-
да зна, тај је и знао,
них збрканих премиса, његовог узбурканог жи-
ПО
да је ту крчма Јуце,
дебеле Јуде.
Ено баш и њес
вота. А кад вели „ми,“
«(често сте га могли чу“
мишљу и с персоном.
ти, да окрене разговор у вишеброју,) знајте, да не говори само о
Стоји на прагу. Пре-
пасала белу,чисту ке-
цељу с карнерима.
себи већ о свима, ко-
Испод пократких су-
ји заиста и нису ништа
кања виде јој се на
друго него жице или
ногама ципеле с цр•“
коњиц у свету, на тој,
веном ружом и беле
што казао он, великој
чарапе. Лице јој —
егедп, на којој јачи на-
е, није то више ње-
влачи..... Ја му не знам другог имена. Питао сам
| АШ ||| и овог и оног: | | — Како се зове тај | |. етедаш 2 | || — Раша. | | — Правим именом 2 — Раша.
Питам једампут баш њега самог.
Он поглади десни брк, па вели:
ПАНЦ || | |
|
но лице! Има већ неколико година, је метла на себе, што кажу, лорфу: обрве, усне, образи, све је то као моловано, збиља баш моловано, канда ју је славни мајстор-Васа мазало мазао најдебљом својом мазаљком, а није штедио ни белила ни гара ни кармина. У-
како
= Раша.
мацкарилацрну косу,
— Ама право имег
Поглади леви брк; 0-
шет вели:
— Раша.
Исклиби мало зубе, као бајаги насмејао се. Нико га не памти, да «се кадгод друкче насмејао. па је приденула на титус, а зулове завила по слепим очима као коврџе из патковога репа; усне развукла на осмејак, да јој се виде два низа негда дивних бе-
лих, њеном племени-
Ал имао је он некад
том роду само свој-
мл друкче име, право
ствених, ал сада већ
своје име. И то само
поцрнелих и испуца-
у „грумбуку“. Под тим
них зуба и некад дра-
жесне рупице у 06-
та је именом знао са-
мо ексекутор; код свију других звао се Раша. Па кад би се затледало тамо у „грумбук“ од пре једно три-
десет и ваљда више година, нашло би се за- |
дамачно и његово име. Но ко да стреса прашину са забачених протоколаг Мир праху њиховом ! Понда ко зна, да л би се и нашлиг Мма томе неколико ситних векова, како је царевина престала водити рачуна о њему. На послетку он се и прославио само под именом Раша. А шта је био тамо, то и није баш најжарактеристичнија црта у његовом животу.
(лике из Далмације: Овнујско пециво на ражњу.
— Трећи пут!
И сада није Раша био више газда у својој кући. Кад је он изгнан из ње, није стајао на вратима никакав анђео, да га испрати с пламеним мачем, већ главом Пеца пандур с добошем у руди и с пунмм достојанством своје пандурске и добошарске збиље.
Ал тамо преко пута стоји кућица; с њео дугачкој мотци виси венац од зимзелена, изнад врата замазане на зиду три прилике, што
разима.
— Као мува из млека! — Примети неко, кад је види тако накинђурену.
Сад је прешло Јуцу већ прво пролеће.
Џа многе су је муштерије и оставиле. Али пре се нису кратили долазити к њој и први господарски синови; па, приповедају, и првих господарских синова очеви, нашли би се ту покаткад, као што веле, „крај — чаше разговора“. Мама јој је уживала, кад Јуца у „екстрај“ — соби служи господаре хладним вином. 64