Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

913

т удешавање, а никад песме ни на лево ни на _ десно; па и опет видиш млоге, да играју,

како јачи свира. Аратос ти таког играња ! Негде сам, колико се опомињем, тако нешто читао; већ бих био заборавио, да —, 60јим се не ћете ми веровати, да нисам чуо "тако нешто недавно и из уста самог Раше

_ „егедаша.

— А шта си ти, Рашо, на тој егеди 2

— Ја.... миг Ми смо коњиц над ко-

_јим затежу жице; а ако хоћеш, и жице, пре-

ко којих вуку и пре-

Што је испао одунд, и доспео је у приповетку. И све то мало га је жацало, зајамачно мање него наше прародитеље, кад добише ону познату маршруту из раја. Они су бар згрешили. А он... он баш ништа није радио. Е па управо зато је и испао из „грумбука.“

Што је Раша баш Раша, није, верујте, ником другом за љубав већ —

Ал видићете.

ПЦ.

„Друм, друм!“

треба да представљају три срца. Венац је већ доста отрцан, па је и пожутио; а ни три срца није поштедио оштри зуб кивног времена. Та шта се још њему отело! 2

Откад је ту тај венац доспео на опаљену мотку,

„мпоги не зна друкче, да тузи загове, већ болном с дулом хвата за старе трагове: та мпогоме је зора за часак сипула. и мпогоме је срећа

за навек мипула,

влаче гудалом. Једно ил

и покошен је многи

лепшега пада влат,

друго .,,. свеједно ти —_-

АШ.

је. Ал кад једаред по-

= и шта је и шта отшло

ПЦ

шуцају жице, тешко о-

у вечни суноврат

Мпогу је жртву стрло

ном, кога ошину !

безумље мавито,

Неко га је разумео.

и мпогу ј дивну свезу

неко и није; но ко год

ђаво раскидо.“

би га чуо, насмејао би се.

Но истину да ка-

То Раша зацело ни-

жем, а никог да не

је читао ни у каквој

увредим, и излишни

жњизи; сумњам, да би

су сад већ ти знако-

је умео и отворити.

ви; јер, ко је хтео

АЦА

Конклузија је то из сил-

да зна, тај је и знао,

них збрканих премиса, његовог узбурканог жи-

ПО

да је ту крчма Јуце,

дебеле Јуде.

Ено баш и њес

вота. А кад вели „ми,“

«(често сте га могли чу“

мишљу и с персоном.

ти, да окрене разговор у вишеброју,) знајте, да не говори само о

Стоји на прагу. Пре-

пасала белу,чисту ке-

цељу с карнерима.

себи већ о свима, ко-

Испод пократких су-

ји заиста и нису ништа

кања виде јој се на

друго него жице или

ногама ципеле с цр•“

коњиц у свету, на тој,

веном ружом и беле

што казао он, великој

чарапе. Лице јој —

егедп, на којој јачи на-

е, није то више ње-

влачи..... Ја му не знам другог имена. Питао сам

| АШ ||| и овог и оног: | | — Како се зове тај | |. етедаш 2 | || — Раша. | | — Правим именом 2 — Раша.

Питам једампут баш њега самог.

Он поглади десни брк, па вели:

ПАНЦ || | |

|

но лице! Има већ неколико година, је метла на себе, што кажу, лорфу: обрве, усне, образи, све је то као моловано, збиља баш моловано, канда ју је славни мајстор-Васа мазало мазао најдебљом својом мазаљком, а није штедио ни белила ни гара ни кармина. У-

како

= Раша.

мацкарилацрну косу,

— Ама право имег

Поглади леви брк; 0-

шет вели:

— Раша.

Исклиби мало зубе, као бајаги насмејао се. Нико га не памти, да «се кадгод друкче насмејао. па је приденула на титус, а зулове завила по слепим очима као коврџе из патковога репа; усне развукла на осмејак, да јој се виде два низа негда дивних бе-

лих, њеном племени-

Ал имао је он некад

том роду само свој-

мл друкче име, право

ствених, ал сада већ

своје име. И то само

поцрнелих и испуца-

у „грумбуку“. Под тим

них зуба и некад дра-

жесне рупице у 06-

та је именом знао са-

мо ексекутор; код свију других звао се Раша. Па кад би се затледало тамо у „грумбук“ од пре једно три-

десет и ваљда више година, нашло би се за- |

дамачно и његово име. Но ко да стреса прашину са забачених протоколаг Мир праху њиховом ! Понда ко зна, да л би се и нашлиг Мма томе неколико ситних векова, како је царевина престала водити рачуна о њему. На послетку он се и прославио само под именом Раша. А шта је био тамо, то и није баш најжарактеристичнија црта у његовом животу.

(лике из Далмације: Овнујско пециво на ражњу.

— Трећи пут!

И сада није Раша био више газда у својој кући. Кад је он изгнан из ње, није стајао на вратима никакав анђео, да га испрати с пламеним мачем, већ главом Пеца пандур с добошем у руди и с пунмм достојанством своје пандурске и добошарске збиље.

Ал тамо преко пута стоји кућица; с њео дугачкој мотци виси венац од зимзелена, изнад врата замазане на зиду три прилике, што

разима.

— Као мува из млека! — Примети неко, кад је види тако накинђурену.

Сад је прешло Јуцу већ прво пролеће.

Џа многе су је муштерије и оставиле. Али пре се нису кратили долазити к њој и први господарски синови; па, приповедају, и првих господарских синова очеви, нашли би се ту покаткад, као што веле, „крај — чаше разговора“. Мама јој је уживала, кад Јуца у „екстрај“ — соби служи господаре хладним вином. 64