Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

3256

901

»Да ми наше коње продајемо,

„ Побратиме, по што нама драго.“

Кад то зачу Таушане Марко, Од земље је на ноге скочио, И мркова свога опремио.

Па на себе одијело тура, Припасује свијетло оружје,

У силаве двије пушке мале, Међу њима ножа јатагана,

(0 рамену зелену латинку,

На њој девет сребрнијех лама; Па посједе својега мркова. Окренуше оба побратима,

И Јаворје пријеђоше равно; Кад су били граду Семољеву, У Семољску гору угазише,

И Семољеску гору пријеђоше, Окренуше уз Баре зелене;

А када су на Развршје били, Ту нађоше Пековића кнеза. Око њега ђеца Морачани, Онђе њима помоћ називатте, Лијепо им помоћ прифатише, И онђе се шњима- поздравише ; Спаде попе са коња дорина, Па дофати дурбин од биљура. Прегледује у Потрка равна, Ал' Турчина нема ни једнога; Па претури у Грково равно, Ал Турчина ни једнога нема; Тури дурбин право ка Јаблану, Од Јаблана Турке угледао,

120

125

130

135

[50