Srpske narodne pjesme. Knj. 3, U kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena

ст о „Већ с мојијем Јанком господаром.“ Кад Зрнићу ситна књига дошла, И видио што му књига пише, Нема каде коња оседлалти,

Но се баца на гола коњица,

Па отиде двору бијеломе.

Угледа га своја љуби драга, Испред њега ушетала млада, Коња прима, за здравље га пита; „Како си ми, мио господаре! ујеси ли ми лова уловио #“

Мучи јунак, ништа не говори, Опет њему млада проговара: »Бог ми с тобом, драги господару! „Што си тако сјетно невесело 72“ Онда Зрнић љуби проговара: »Прођи ми се, моја љуби драга! „Кад сам синоћ на упућу бло,

» Остаде ми прстен дијоманат, „Што ми га је твоја мајка дала, „Кад сам с тобом на поласку био.“ Алп љуба њему одговара:

„Мала штета, мили господаре! „Што си таки прстен изгубио, уја имадем три јабуке златне, уЈабуке ћу златне расковати, „„Бепши тебе прстен саковати,“ Срдит Зрнић љубу дочекао,

Из потаје ножа извадио,

Па је љубу у срце удрпо,

И оваку ријеч истурио:

„Кучко једна, п не љуби моја !

ко сл

и (55