Srpske narodne pjesme. Knj. 4, U kojoj su pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu

Опази га Цмиљанић Илија,

Па се сердар јако препануо, У страу је пушку доватио, Одиста га убити оћаше.

Јави му се Иван капетану: „Не, Илија, брате п сердару, „Не удри ме пушком џевердароћ Кад Илија познаде Ивана, Руке шире, у лице се љубе, Питају се за јуначко здравље, Прољевају сузе од образа.

Па да видиш Иван-капетана, Узе Иван Цмиљанић-сердара По свилену мукадем појасу, Изнесе га на друма широка. Мало сјели, те се одморили, Док ето ти два српска сердара, Два сердара оба од Котара : Једно јесте Вуче Мандушићу, А друго је Јанковић Стојане, И за њима триста Котарана. Ту нађоше Цмиљанић-сердара, И Ивана млада капетана, Руке шире, у лице се љубе, И ту сјели па се одморили,

И ладна се винца напојише. Онда вели Вуче Мандушићу: »0 Иване, сењски капетане, „Кад си тамо био у тамницу, ујеси л' чуо да говоре Турци, „Да ће ићи скоро на Котаре.«“ Тада Иван поче бесједити:

Та

=== со ст

190

[5 (9) сл

200

205

210)