Srpske narodne pjesme. Knj. 4, U kojoj su pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu

896

И изнесе свијетло оружје, СОлуге коња справна принијели. Обуче се и Вуко и Анђа, Добрије се коња доватише, Право пошо доље низ Качана. Фала Богу да је великоме! Дивно ли их бјеше погледати: Диван јунак, а јошт љеша Анђа, Ођело их понијело дивно,

И смрт би се огрјешила љуто, Када би их заран' раставила. Кад су дошли на ливади равној, Али Турчин приђе доранио,

На санџади ноге прекстио, Лулу пуши, а пије ракију, Служи му га дилбери кадуна Десном руком чашом позлаћеном. Божју му је помоћ називао: „Божја помоћ, Бојичић-Алија !“ Колико се Туре посилило,

Нит' се диже, нит се Бога прима, Но погледа милу Анђелију,

Од јада га увати грозница. Тада Турчин на ноге устаде, Бедеви се у рамена баци: »Држ' се, рече, Змај-огљени Вуче !“ Препаде се, и невоља му је. Тадер Вуче ријеч проговара :

„ Анђелијо, моја вјерна љубо, „Ако би ме Турчин погубпо,

„И ако би тебе заробио,

„Лудо ти је чедо под појасом,

– со ме