Srpske narodne pripovjetke, zagonetke i poslovice. Knj. 1 : pripovijetke i zagonetke, narodne pripovijetke i zagonetke

У ливади под јавором вода извире, Ту долази млада мома, воду завата, Београду под зидове воду доноси, Мирко јој се с града баца златним прстеном: «Узми, мома, овај прстен, моја ћеш бити.» Мома прстен узимала, на прсет натиче: 20 «Оћу тебе, и твој прстен, и ја сам твоја."

585. Чиј је прстен, оног и дјевојка.

и путника путем путоваше,

Путујући сретоше девојку,

Стадоше је даром даривати:

Један даде струк ситна босиљка,

Други даде велену јабуку, 5 Трећи даде златан прстен с руке.

Који даде струк ситна босиљка,

Онај вели: «Моја је девојка ;»

Који даде зелену јабуку,

Онај вели: «Моја је девојка; 10 Који даде златан прстен с руке,

Онај вели: «Ајдемо судији,

«Да видимо, чија је девојка.»

Кад дођоше на суд пред судију:

«Суди нама, честити судија! 15 «Ми троица путем путовасмо,

«Путујући сретосмо девојку,

585. — 18, 19, Предходећем (584) подобно. 2. девоћку, 6, 11. с. 8, 10. каже, деводка. 13. каже, хабдемо. 13. девоџка. !5—23. Место ових стихова само ова два: И судими све редом казаше, Судил им онда одговори. 27. оног ми девошка. — 16, 213. ђ