Srpske narodne pripovjetke, zagonetke i poslovice. Knj. 1 : pripovijetke i zagonetke, narodne pripovijetke i zagonetke
У ливади под јавором вода извире, Ту долази млада мома, воду завата, Београду под зидове воду доноси, Мирко јој се с града баца златним прстеном: «Узми, мома, овај прстен, моја ћеш бити.» Мома прстен узимала, на прсет натиче: 20 «Оћу тебе, и твој прстен, и ја сам твоја."
585. Чиј је прстен, оног и дјевојка.
и путника путем путоваше,
Путујући сретоше девојку,
Стадоше је даром даривати:
Један даде струк ситна босиљка,
Други даде велену јабуку, 5 Трећи даде златан прстен с руке.
Који даде струк ситна босиљка,
Онај вели: «Моја је девојка ;»
Који даде зелену јабуку,
Онај вели: «Моја је девојка; 10 Који даде златан прстен с руке,
Онај вели: «Ајдемо судији,
«Да видимо, чија је девојка.»
Кад дођоше на суд пред судију:
«Суди нама, честити судија! 15 «Ми троица путем путовасмо,
«Путујући сретосмо девојку,
585. — 18, 19, Предходећем (584) подобно. 2. девоћку, 6, 11. с. 8, 10. каже, деводка. 13. каже, хабдемо. 13. девоџка. !5—23. Место ових стихова само ова два: И судими све редом казаше, Судил им онда одговори. 27. оног ми девошка. — 16, 213. ђ