Srpske narodne pripovjetke, zagonetke i poslovice. Knj. 1 : pripovijetke i zagonetke, narodne pripovijetke i zagonetke

552

или

«Да умијем моје бело лице, 30 «Да не идем грдна међ' девере." Зла несрећа Воину прискочи, Одреши јој беле руке њене;

А кад стаде умивати лице,

Сину лице, кано јарко сунце: Ал беседи нежењен Воине:

«Ево сунца, гди га у двор водим. «Што ће мени сјати чело главе, «И меника, пак и мојој мајци.» Кад је сестра разабрала речи, 40 Она сави скуте и рукаве,

И ускочи у то море сиње,

Тоном тоне, тонући беседи: „Волим бити морским рибам рана, «Нег' Воину за невољу љуба, «Нег' Воину братину крвнику.»

[5] сл

Но сл

122. Сестра Љутице Богдана.

ФУ Богдана лепу сеју кажу,

Што је лепа, коса јој још лепша;

Око ње се земље завадише,

Славна Босна и Ерцеговина,

Преко мора Ишерлија Јова. 5 Седе Богдан с' сејом вечерати.

Заборави затворити врата,

Ал на врати Ишерлија Јова,

Засукао руке до лаката,

Он погуби Љутицу Богдана, 10 Пак узимље сеју Богданову.