Srpski književni glasnik

116 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

жевности; постепено, временом, она би исправљала своје мане, допуњивала своје празнине, стицала нове врлине, користећи се само пригодно тренутним већим напретком својих друга. Али ствар не стоји тако. Као с осталим културним тековинама, тако су већи народи измакли од нас и својом књижевношћу. И као у цругим културним гранама, они су и у књижевности досад створили, и стварају непрекидно, нове потребе и нове обрасце који, било нам то по вољи или пе било, сада постоје, и за којима се, хтео то ко или не хтео, данас по сили прилика мора ићи, онако исто као што се то чини и у евима другим стварима.

Но свако морање није зло. Баш кад нам се по сили прилика ти обрасци п не би наметали, наша би очигледна корист била тражити их и послужити се њима. Разлози су за то горе утврђени, и није нам потребно враћати се на њих. И сувише је јасно да бисмо ми били врло рђави економи кад биемо, не хотећи се користити оним што су други пре нас урадили, хтели сами на својим ногама да пређемо цео пут, да сами прођемо кроза све покушаје и лутања, да цело развиће, једном довршено, отпочнемо наново. Колики губитак снаге, и колико задоцњење! На то није ни помишљати. Кад обрасци постоје готови, када тако рећи, имамо само руку да пружимо, па да их имамо, онда треба пружити руку, и имати их.

Ти сбрасци су — излишно је после свега овога п0омињати — у великим, страним књижевностима. Из њих треба преносити све оно што оне имају а ми немамо, еве оно што оне могу дати а што је нама потребно. Преводи су права Божја благодат. И ако је то нееумњиво тако, људи се, чини се, не досећају томе. Они се, чини се, не домишљају овој тако важној и тако срећној околности, да је у већини случајева довољно имати преводиоца, па имати писца: да, благодарећи преводиоцу, страни писци пишу за нас, и сваким добрим делом (јер ми можемо да бирамо) богате нашу књижевност. Код нас се на преводе обраћа сасвим недовољно пажње. Ваља се