Srpski književni glasnik

118 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

из страних књижевности треба да дођу поред њега, а не место њега. Иначе би њихова помоћ јако опомињала на ону свирепу шалу о очипском старању Дантеовога Уголиша који је своју децу јео да би им сачувао оца. Било би, као што се видп, апсурдпо ствар тако разумети. Напротив, чак п најслабије покушаје домаћих писаца не би било погрешно у извесном – смислу сматрати KaO корисне. Ош. се могу упоредитп с опим првим, почетничким уда;цима у гимнастичким дворницама доцнијих вештака у мачевању. За те ударце, који су међутим очигледно невешти, било би извесно којешта рећи да су некориени. Ието је тако и с најслабијим покушајима наших писаца. Нико, дакле, неће помислити да су ти властити покушаји непотребни. Алп уз те покушаје треба да дођу и обрасци, и то је оно што се, као што емо видели, мора тражити у страним књижевностима. Ништа мање, али и ништа више.

Што се тиче питања, које су у том погледу дужности књижевних листова, одговор се сам собом намеће. Они не само да треба, свим силама којим располажу, да помажу преводну књижевногт, да је подстичу, да је упућују, да утичу: на избор дела која се преводе, да мотре на верност самих превода, него је јаспо да је њихова дужност да п сами буду расадници, стручном руком подигнути, пробрано а што богатије снабдевени расадници узоритих дела светске књижевности. Ово пије никаква нова ствар. Наши књижевни листови су од увек, и до данас, у сваком броју пуни превода. Али ти преводи — може се рећи без претеривања нису увек докошени с планом M свесно циља коме имају да послуже; а то је требало. Они су најчешће доношени без нарочитог мерила, без ранпје утврђенога начела, осим тога без убеђења, и зато што је, поред најширега .гостопримства према оригиналним радовима, често требало попуњивати празнине. ПЏоврх свега, они су готово свакад, међу осталим радовима, играли улогу Пепељуге, — зато што су деца друге мајке. Најслабији оригиналип. радови, п ако су с гледишта уметничке вредности (не као покушаји) често очигледно били