Srpski književni glasnik

140 Српски Књижевни Гласник.

правити, јер даљи текст сасвим лепо сведочи да је то у писца проста омашка. Друго једно место (с. 14) штампано је тако, да би се рекло као да се Хрватска <предала под закриље круне св. Степана» тек у време кад «Србија, Босна, Херцеговина стењу под турским игом». Тих омашака има доста, а највише је анахронисама. Таки је онај (с. 98) где се један догађај из 1453 године спомиње као да се догодио «много година пре» него један који је био 1396. Тако је и на стр. 82: «Кад ослаби млетачка моћ према Турчину, тад се архијепископ Илија договори с Угарском, и Дубровник стаде под одбрану круне св. Степана. Та се одбрана тако била учвретила m постала непоколебљива, да је Ћесар» Карло У држао за увреду што су се после с Турцима сложили». Писцу је некако цела дубровачка прошлост нека“ једповремена целина, чијим деловима не види перспективе времена, као што у њој у опште не види много мена ни развића.

Та му је прошлост позната из разновренога читања колико старих дубровачких радова, толико новијих и старијих научних послова о Дубровнику. Довољно. је отворити књигу на неколико места, па да се одмах срету многи исписи из њих, већином преведени, тако да се лако читају. УКалити је само што се обично не зна. из кога су списа (на пример на стр. 20—21), а понекад се не зна ни писац (с. 68—9), а може се наћи и овако навођење: «На страни 144 пише сенат посланицима итд.», а где то и на какој то страни пише сенат, не види се. То је штета, јер би тачније обележавање не само омогућило да се провере пишчеви наводи, него би подестицало и упућивало потоње раднике да трагом Стојановићевим продуже песпитивање тога истога или другога питања.

Разуме се да овде није пишчеве кривице. Он није имао стручне школе и спреме за оваку врсту радова; па пошто је самоучки накнађавао, није радио према савременим признатим стручњацима, него много више по старијим историским и критичким пословима. Стога се по целој књизи види доста трагова старинскога метода. Та-