Srpski književni glasnik

Књижевни ПрРЕГЛЕД. 141

кво је оно старање, с којим се много сретамо по књизи, да се поједино мишљење посведочи судом каквога аукторитета. Нарочито се често истиче недостатак савременога паучнога метода, што није довољно критичан према употребљеним изворима. Тако он е потпуном вером спомиње да је у Дубровнику до пре сто година било «много сериских. споменика дарованих републици од цара Душана, кад је долазио у походе Дубровнику» (с. 16); и доцније (с. 70) понавља то исто и друго слично о Душану и његовим савременицима у Дубровнику. Такође He зна ни словенску филологију, не само данашњу, него ни ону Миклошићева времена. Он пише да су Немци, доселивши со на Рајну, нашли тамо «од старина» Словене (с. 518). Етимологију речи «слобода, доводи од «свејебудан». Слабо ће му бити позната остала ерпска књижевна историја. "Пример је томе оно што (с. 325) говори о борби Вуковој с М. Светићем M O BOBI њиховој с политиком кнеза Милоша.

Колико је много читао старе дубровачке и западне писце, толико је мало пратио шта се научно у Срба и Словена писало у ХТХ веку. Иначе не би (с. 35) писао о бугарској владавини у «Раши и неким странама Хрвата cke», да објасни етималогију речи «бугарштица». Отуд оно (с. 73) што прича о «босанском краљу Бодину и његовим «Бошњацима». Отуд (ес. 95) погрешка о дохотку који су Дубровчани плаћали Хилендару. Отуд (с. 324) тврдња да «Св. Сава сам оснива пашријаршију в Шризрену». Ја ово не бих можда ни спомињао, а никако за то не замерам покојној ученој старини, него га истичем јер је ово стање характеристична и заједничка црта данашње културе по нашем приморју и његову суседству. Није сам дум- Иван написао: састанак у «ПЏасаровицу» (с. 102). и тим показао да не зна за Пожаревац него је: то исто урадио пре неколико година чак један цетињски професор историје. А Пожаревац је варопт која је и апсолутним бројем душа и бројем чистих Срба већа и од Ду-