Srpski književni glasnik

142 СРПСКИ КњижеВНИ ГЛАСНИК.

бровника, а има значаја не само у историји српској него и у општој. Ништа не може бити од нас, ако се не будемо боље знали! А у име те исте потребе, дужни су и читаоци са нашега истока и севера знати живот српеки на југозападу. Ученим људима пружа за то ова књига думИванова. ретку прилику.

Није њој највећа вредност у томе само што је њен писац онолико прочитао и онаку широку основу делу дао. То сам, у осталом, већ споменуо. Али је главније што је он могао, као мало ко други, продрети у дух дубровачке књиге и културе целе, особито каке су биле при крају, после великога труса (јер се она ранија времена мени чине доста друкчија од потоњих). А дубровачка је култура, књижевност и дух њихов нешто тако различно од свег што видимо у наше дане, да се самцу, без доброга вођа, тешко кренути на пут који води у њихно поимање и проучавање. Ја не могу рећи шта све замишља данашњи српски читалац кад чита о Дубровнику у време његова опадања: какав је био под духовном стегом језуитском; али сам уверен да ће му синути друкчија елика, но што је та његова, кад прочита како Стојановић описује приватне забаве (јавних, вели, није било), на које су долазили и сами попови:

Толико је — прича он — силан био морал и свештенички углед у народа, «да би попа једнако поштовали и кад би гдегод приватно балао (играо ни балу); стара чељад, већ изумрла, приповедала су нам да се ови не би саблазнили кад би поп дошао на село с чибуком у руци, а у приватним кућама виђао би се по који поп, а исти викар дубровачке бискупије, да удара (свира) уз виолин преко бала» (с. 119). Седамдесетогодишњега. каноиника Замању гледали су како из града пде по околини у лов (е. 1831).

Мноштво таквих · података о разноврсним странама дубровачкога живота чини једну од главних лепота ове књиге.