Srpski književni glasnik

144: СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

начела која су их руководила у оцењивању књижевних производа, дају се открити п у њиховим политичким списима и беседама.

Фердинанд Бринетиер, критичар злоћуд и деспотеки, увек је бранио предање, а нападао новине. У француској књижевности њему се допада време Лудвига ХЈУ, и после тога, готово ништа више. А у времену Лудвига ХЈУ, најрадије хвали цркпене беседнике, нарочито великог Босиета. Сасвим је природно да тај исти човек, и као политичар, не препоручује ништа друго, него да се Француска врати предању својих Бурбонеких краљева. На основу тога што је она, за њихове владе, била католичка сила, он закључује да ни Трећа Република неће доћи до снаге п величине, докле год не престане бити чисто лаички режим, и не покорп се католичкој цркви. И као какав. владика без мантије, иде он из места у место, држећи формалне проповеди о политичком · и социалном значају католицизма. Треба ли додати да таква једна «мисија» потпуно одговара његовом нетрпељивом догматизму и његовим диалектичким и полемичким способностима 7

Као што је Бинетиер бранио предање француске књижевности, тако је Жил Леметр бранио њено национално обележје. И да национално обележје није увек то исто што и предање, најбоље се види по том, што је Бринетпер војевао противу свију нових праваца, макар они били и француског порекла, докле се Леметр задовољавао да туђинске утицаје узбија. Али се он овим поеледњима није ништа мање одлучно противио, него Бринетиер новим правцима. У једној расправи о Северним Књижевностима, –= руској, норвешкој, енглеској, — он је тако оштро осудио претпостављање страних писаца писцима домаћим, да му је, пола у шали, речено да он тражи заштитни систем и у области књижевности. То је човек који, по сном властитом признању, слабо зна стране језике, који нерадо говори о страним писцима, и који, имајући једном да пише о Шекепиру, није могао сакрити да више воли Расина него Шекспира. И је ли онда чуд-