Srpski književni glasnik

Б А ЛУЗ EE (3)

Напослетку, има још и та невоља што сувише дуг опис поквари утисак. Наше уображење, кад замишља. неку личност која. није ту, замислиће је у тренутку; ако га натерате „ua на једној црти или боји остане десет петнаест реди, оно више ништа неће видети. Човек више не зна да ли је лице благо, величанствено, и лепо. Лица је нестало; остао је само свежањ костију и меса. Да ли је овде, на пример, описана жена, или је ово само гомила анатомских делова г «Лук од обрва, крепко повучен, повија се изнад два ока која овда онда сену и светлуцају као звезде некретнице; бело у оку није ни плавичасто, ни ишарано црвеним кончићима, ни чисто бело; оно је рожасто, али има неку златасту боју. Зеница је оивичена неранџастим кругом; рекао би човек бронза опточена златом, али живим златом, жива бронза. Зеница ова има дубине; иза ње се не види, као у понеким очима, онај доњи слој који, као код огледала, одбија светлост, и подсећа на очи у тигрова или мачака. Али та дубина има у себи бесконачности, као што је сјај очију с огледалом коначан...» Слика. се тако наставља читавих двеста реди. Један од мојих пријатеља, природњак, позвао ме је једном да видим једног дивног лептира. кога је он био «удесио». Кад сам дошао. видео сам једно тридесет чиода којима је на хајтији било прикачено једно тридесет отпадака. Ги отпаци су представљали укупно оног дивног лептира!

Али, с друге стране, каква силина! Како пластично, како телесно његово бескрајно набрајање оцртава његове личности! како их човек познаје у свима њиховим радњама. и свима њиховим деловима! како постају реалне! како се оштро и како крепко урезују у наше памћење и намећу нашем веровању! како личе на природу, и како