Srpski književni glasnik

О ЕнтРОПИЈИ ВАСИОНЕ. 911

се спојиле са сунцем, да нема центрифугалне снаге, коју су задобиле од ротационе снаге првобитне маглине сунчаног система: та центрифугална снага одржава равнотежу центрипеталној гравитационој снази, и чини те се планете одржавају у својим путањама, не паднувши у сунце. Али ако се претпостави да светски етар, који испуњава међукосмичке просторе, није потпуно импондерабилан, т. ј. без тежине и масе (и ако је та тежина и маса, упоређена с тежином и масом пондерабилне материје небеских тела, без сумње минимална), онда он мора чинити отпор центрифугалној снази планета и ту снагу непрестано смањивати. Тиме пак планете све се више приближују сунцу, док му се напослетку He приближе 'POлико, да његова центрипетална. гравитациона снага не савлада њихову центрипеталну, када морају неминовно насти у сунце. Тај пад биће један велики судар, а пошто се при свакоме судару механички рад претвара. у топлоту, то ће се и овде јавити толика топлота (кад све планете падну у сунце) да ће се маса сунца и планета морати претворити у првобитно усијану растурену маглину, из које се опет може развити на исти начин као и пре нов супчани систем. Ако се претпостави, да се исти процес збива. у сваком сунчаном систему васионе, онда ће се васиона вечно обнављати, и апсолутна ентропија њена неће никада наступити. То је материјалистички покушај да се избегну конзеквенције принципа ентропије.

Међутим овај покушај почива, као што рекосмо, на једној претпоставци природе гравитације, која противречи материјализму. Основни је принцип материјализма јединство силе п материје, а то јединство само онда постоји ако сила није никакво независно биће“ од материје, ако сила није ништа друго до кретање материје. Чим се сила схвати као нешто што може да дејствује у даљину без непосредног додира, одмах сила није више кретање, јер се кретање да пренети само непосредним додиром с једног материјалног делића на други. Међутим, како је ефект силе увек кретање, сасвим је правилно закључити

14%