Srpski književni glasnik

БАЛЗАК. 215

почне сликати изручио на слику лонац црвене боје. Глава почиње да боли; читалац опажа да овај стил није прави, да је само имитација правом, да показује писца мучна и несрећна, колориста у пркос себи самом и по наредби. Доиста, погледајте ова места извађена између двадесет других сличних места: «Све фабрике умних производа пронашле су известан папрени зачин, један нарочити ђумбир, који је њихова дара. Отуда премије, и раније наплаћене дивиденде; отуда она отмица мисли које предузимачи за јавни дух — слични у томе трговцима који у Азији тргују с робљем — ишчупавају из родитељскога мозга тек што се те мисли зачну, и свлаче их наге, и бацају их пред ноге своме блесавом султану, своме Шатгабахаму, оној ужасној публици која им, кад не нађе забаве, узима главе одузимајући им ону грст злата којом се хране»... Г. Балзак жели да буде песник; он то толико жели да жели сувише; и напослетку почиње писати у загонеткама....

Још један напор; колико то данас муке стаје познати се се великим модерним писцима! Некада се тако лако улазило у лепе књиге; данас су апстракције и метафоре закрчиле улаз, љубазне и пријатне као шипраг од трња. Ево почетка «Момачког живота»: «Године 1790, грађанство вароши Исудена располагаше једним лекаром, по имену Ружеом, о коме се држало да је веома зао 40век». Располагаше! данас би само још вратари могли рећи: «Би располажете добрим господаром». Ја нисам вратар, ја не волим да ми се говори тим стилом. — Наш читалац наставља из пуке љубазности, и налази, прелиставајући овде онде, реченице као што је ова (реч је о неком старом пуковнику који, у једном благородном наступу, разбије своју лулу): «Анђели би можда покупили парчета његове луле». — Или: «Она се сетно насмеши оним покорним осмејком пред којим би и гранит препукао». Речи величанствен, диван, блистав, надземаљски, понављају се на свакој страни. — Јасно је да IT. Балзак нема понашања; он је неваспитан и воли да обмањује;