Srpski književni glasnik

9216 СРпПпски Књижевни ГЛАСНИК.

он се смеје грохотно и виче као прости људи. Његов стил вређа или заглуши; кад хоће да је силан, он је усиљен; кад хоће да је топал, он је само подгрејан; све је то нездраво, и мени је оволико доста.

Затим узме свих шеснаест књига и врати вам их с овим речима: «Узети неког писца у руке исто је то што и примити код себе добро васпитана човека који уме да разговара. Г. Балзак говори као каква техничка енциклопедија, као какав уџбеник за немачку филозофију, и као неки речник природних наука. Кад случајно престане да говори тим стручним језицима, од њега остане прост радник који се незграпно шали, и вичући батрга по улицама и кочмама свога предграђа. Кад се најзад уметник. појави, ја видим пред собом човека сувише пунокрвна, плаховита, болесна, из кога мисли излазе на претрг и силом, у стилу претовареном, измученом. претераном. Ниједан од тих људи не уме да разговара, и ја ниједног нећу да примим у свој салон».

*

Овакав суд, сасвим у духу класичном и француском, потиче из навика друштвеног живота и духа у седамнаестом веку; он претпоставља две ствари: прво, да се књижевник. обраћа људима салонским, и друго, да ти људи стварају своје мисли путем анализе.

Доиста, погледајте какве су навике људи који живе у салону и мисле аналитичким начипом. У салону, прва је дужност не замерити се; друга, допасти се. Ви морате са људима, а нарочито са женама, избегавати сваки етручни језик: они га не би разумели; хемијски, зоолошки, или баначни термини доликовали би ту, на том месту, исто толико колико и. реторте, костури, или регистри поред столова се цвећем и по диванима: сујету би вређало што не може да их разуме; добром укусу би сметало да тако разнородне ствари. стоје једна поред друге; а пажљиво понашање не подноси ово подсећање ua рад и новац. Затим морате избегавати сваки сувише апстрактни или