Srpski književni glasnik

ПРОЛЕЋЕ. (2.)

Жагор се разлегао на далеко, прекидан веселим полвикивањем, а роса их носаше далеко. Измамљени смехом, момци излажаху из кућа, застајаху на вратима, екупљаху се у мале гомилице. задиркујући девојке. Одговори беху весели и занимљиви. Мара је била коловођа, ни једноме не устуни и не оста дужна.

— Јузек, Јузек! — прође шапат редовима. девојака.

У вечерњем сумраку појави се млад, етасит момак, као од бронзе салпвен. Мрка га наусница гарила, црне му очи гледају тужно, а црнпурасто му лице чудно одуnapa од белих лица вршњака му п њихове плаве косе. У загаспто плавој блузи п отворено плавим уским чакширама, изгледао је као уписан.

Јузек — понављало се свечано.

Мара се сети задиркивања момка који ју је возио; образи јој плануше. Срећом ни једна девојка то не опази.

— Шта вам је толико запео за око тај Јузек7 запита, кад се добро поврати.

— Личан момак, најлепши у околини, за све способан, а што је умиљат !

— Огањ момче, па крај — одсече једна од њих.

— Те још како! — потврдише.

Огањ момче се не осврте на девојке и не хтеде у њихово друштво; седе крај ђерма, извади дрвену евиралу иза Maca MH стаде севпрати жалосно и тужно. Роса је носпла глас брезику а брезик га је враћао.

Девојке стале слушајући, и загледале се у момка. Жалосна пи звучна свирка утицала је на њих тако силно, ла су их жмарци подилазили. Волеле би да престане, а се места се не могоше Mahi.

Мара је била у краковском позоришту двапута, вилела је и чула како су велика господа п остали свет од