Srpski književni glasnik

36 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

И сад је осећала његов пољубац. Клањао јој се. гледао је као икону. |

Момак леп, добар, нежан, јединац, осам јутара земље наследиће од мајке, два коња, марва... А црне очи, бели зуби, и стас, колико то вреди... Не може се ни оценити! Па завист света, и то ваљда нешто значи!

Момак, као сваки момак, улагује се свима, па шта! — помпели. А ти си сирота девојка, служиш за четири рубље месечно, а у старости ћеш имати јутро земље. На помисао о служби, тешка јој жалост паде на срце. дЗажмури, Јузек се створи пред њом, љуби јој руку, говори јој „госпођице“, поздравља шеширом и са осталима вели; врати се!

Дуг писак је трже; ђипи и зграби котарицу: била је уверена да се враћа, отвори прозор...

— Бохња!

Хладноћа Je обузе. Бохња, па ту је одмах и Краково... Свањиваше, са брегова се дизаху облаци, духаше хладан ветар... Људи и цео свет изгледаху као у сну. Магла се дигла, земља изгледа празна и тужна, луке мрачне, на њима ни живе душе, ни једнога марвинчета. Друкчи ту беше живот кад је ишла кући... Природа је била у хармонији с њеном душом. Ухвати се оберучке за главу, и сетиште је из све снаге.

— Нека буде што хоће — мишљаше — треба радити, овде или код куће, све једно. Рад је исти.

Тим закључком хтела је да угуши жалост и јад, који се насилно увлачаху у срце.

(Наставиће се.)

АЛЕКСАНДАР МАЋЕЈОВСКИ (СЕБВЕР).

( Превео с пољског BH.)