Srpski književni glasnik

ТИ ЋЕШ ИПАК ДОЋИ. ...

Преда мном у тами уздиже се мрачно Напуштени дворац. Куле трошне, пусте ho стражари стоје, чувајући прошлост Коју бршљан екрива и вињаге густе.

Крај камене клупе оборена. лежи

Мраморна Данаја. Она вечно спава Заједно са срећом — што ј у двору сјала. Док су вртом цвали крин, мендула плава.

Ја о теби сањам. А над мојом главом Сплићу се и шуме гране јоргована; Ја очаран слушам како цвеће прича

Са уздахом тајним славу прошлих дана.

Наслоњен на клупу шапћем име твоје. .Ђубим мермер хладни, где главица твоја Почиваше једном, и преклињем ноћцу Да те опет врати у наручја моја.

Сломијенк од жуди и љубавног плама Ја пробдијем тако целе дуге ноћи; Ја не слушам шапат око мене тајни: Да никада више, никад нећеш доћи.

Веран као Арден чекађу те вечно, Душа ће о теби само да ми снива:

Ти ћеш ипак доћи, и ако те младу

Под чемпресом витим црна земља скрива.

Милутин Јовановић.