Srpski književni glasnik

ДОНА ДАМФИРОВА. s

којих чисто хоће да прене оно мало јелече њено. Bug: да понекад бане домаћица му Ташана; тада чорбаџија узме на се озбиљан вид, па као да ништа ништа није ни било, окрене па је саветује и као грди помало п вели: „Ће се удаш, домаћица ће станеш, образ да чуваш, зашто образ толко — и покаже два прета ширине — неје гозема ствар ама голем капетал!“ П кад се која уда он ни онда не прекида своје старање, него и онда разбира како се која влада и обилази их понекад: па можда је то и дало повода беспосленом свету те је чак — како тамо веле — „турио у песму“ Чорбаџи-Замфира и лепу Цвету па и сада се још пева песма:

„Господар ми седи на сандалија,

Господар ми пије љута раћија ;

Господар ми збори, Цвета га двори.

Господар се смије: Цвета се вије!“

Чорбаџи-Замфир је чуо и знао за ту песму; није се ни љутио на њу. Можда за то што је био човек мераклија и волео песму. Волео је да га песмом и буде пи успављују. Кад лети после ручка прилегне на доксат да се одмори и придрема мало, волео је да чује тиху песму, и оне су то знале и тихо би запевале :

„Славеј пиле, не пој рано Не буди ми господара Сама. ћу та пробудити“.

А кад би устао нотрчале би одмах на доксат да та послуже. Једна му носи на послужавнику парче ратлока. чашу студене воде и чашицу мастике, друга леген и ибрик и танак нешкир. Он би се умно, обрисао руке п лице н мало — али само обичаја ради — стењао би и тужно би се на тежак и бедан овај живот па би се прихватио ратлока и разговарао се ни шалпо мало с њима, пнтао би их: има зи што слађе од ратлока “7

Једном речи, владао се потпуно господски, пашински. Где год човек баци око свуда види само господство. А тек унутра у кући, у предеобљу, што све човек може да види! Ту енлани легени, ибрици, сахани, сребрни нав-