Srpski književni glasnik

„ма

НиколаЋ-МАЛЕБАШИЈА. 97

татко, Бог да га прости, остави аманет да не остаљам Свети сам дом без голему нужду. Ја пак, чеестити пао, прос сам човек, и спрома сам. И татко ми, Бог ла га прости, беше спрома“: не ми је оставио ни мал ни паре; но такој по неки аманет. И ја сам си му JO car, честити пашо, чуваја тија аманети по више но што

би чуваја мал и паре, па не мп је лошо било, сполај

Богу! А на тебе нека је живот и здравје, честити нашо! завриш Николаћ, па се дубоко поклони према паши, раширив обе руке на прси. Тад тихо додаде:

— Не ни је једна вера, честити-нашо, ама ти си чуван твоју, ја пак моју... Сполај Богу!

— Ама мој ме 'Ћазим-ага, заптија, неје свараја до саг, на ни car. Баш за тој не си дошеја. Аферим, кузум Николаћ! узвикну паша и пљеену длановима. Тад настави: — Кој чува татков аманет, за њега Алах сепраља место у џеннет. Кој, пак, не би чуваја веру, то није 40век, но куче. А да сам главешина на кучики — дага Tama (у гору и камен)! Аферим. Николаћ! Питао сам чорбаџије за тебе: познавају те како сирома а човека, не те познавају како голему главу. Баши бујук, дерди

бујук (глава велика, брига велика), има у нас један реч.

А ти, Николаћ, аферим ! заврши паша задовољно, п устаде, извади из џепа орден један и прикачи га Николаћу

за фермен, говорећи:

— Мој ти нишан далам докле ти не стигне од цара...

Николаћ се понова збуни, чисто се изгуби; више

не зна да ли је ово јава или само сан... Овакви људи у

његовој кући! Нишан на његову фермену! Нишан!!..

Чорбаџије се погледаше зачуђено, и као нешто страхујући.

А паша, да би извукао Николаћа из забуне, рече:

–— Ама, кузум Николаћ, ћу те још нешто питам.

Куд сам год до сад ишао на Овети, евуд беше софра и

очо њума гости. У тебе неје такој заради фукаралук (сиротиње), ели...

— Чеетити пашо, неје заради фукаралак.. И за

тој ми татко, Бог да га прости, један аманет остави;