Srpski književni glasnik

ЗОНА ЗАМФИРОВА. 411

опет кроз неке друге сокаке; а накривио фес па га кићанка све бије и куцка о плећима па се ломи чапкунски. Али једнако иде куд га ноге носе, и тек кад натрапа на Пашин-Чапр, и кад једини обитници Паша-Чаирски, преплашени од нарушитеља ове њихове тишине, жапци, као по некој команди у густим редовима поскачу и главачки бућну у воду, — тек тада трза се Мана и гледа около себе као да се пита: откуд он чак ту! — и враћа се натраг!...

Тако, ето, почесто ради Мана. Али да призна, да све то ради Зоне Замфирове ради — то ни за живу главу неће, јер онда не би он био „чапкун-Мане“!

Само се једаред десило, да је прошао крај Зоне па 'га неки ђаво натентао — п он се окренуо за њом. Погледи им се сукобише. јер се и она окренула за њим, али је Мани ипак врло криво било што се преварио и окренуо. Но ипак је брзо поправио ту своју погрешку,

доскочио је и томе: ословио је спроту Калину једно

комшиеко девојче, а на Зону и не погледа више. И како је ова била кокетна, поуздана и поносита ради своје

лепоте — било јој је ужасно криво! Уједе се за усну

јер јој се учини да ће Мане још моћи лако помислити

да се она за њим окренула п њега да је гледала/....

(Наставиће се.) СТЕВАН СРЕМАЦ.