Srpski književni glasnik

436 СРПСКИ Књижевни Гласник. њему и јелан роман написала, лоста немачку књижевносту познавао је, како каже дум Иван Стојановић (који је, по властитом признању, „од њега научио еве што зна“) још боље философију, теологију, а нарочито стару латинску књижевност, која је онда била lecture сопгате дубровачке властеле, као што је то узгрел тачно представио П. Војновић у својој драми „АПопз еплиих“; био, најзад, уопште тип старога лубровачког властелина, велики господин, учен, образован, паметан, али који није хтео ла пише, да ради, да утиче и корцџети него сам носио и сам у себи закопао знање које би вероватно другима користило, због чега је у оној прозапчној травестираној имитацији Дантеове „Божанствене Комедије“, наиме у „Објављењу“ М. Страхинића, и осуђен на муке, и етављен у пакао. Уз два Пуцића, нарочито уз Мела ес којим је био у најприснијем пријатељству, налазио се и Иван-Август Казначић, То је такође чист дубровачки тип, другога рода само. Син оца песника, познатога Антуна Казначића, пнеца лубровачких коленада које му је син по његовој смрти издао, и Иван-Август је писао песме, мале, често пригодне, за забаву, а написао је п једну комедијину из свога универеитетеког живота, која се баш тада (1850) и пграла у Дубровнику. Али му то није било главно, као што му, по описивању Дирингефелдове, никакав посао није био главно. Он, од чијег се знања очекивало много, од кога се као од лобра познаваона. мислила лобити историја Дубровника, и којп је одиста могао доста учинити, „највише је волео ла ништа не ради.“ Наљућен партиском полемиком коју је имао да издржи као сарадник“ и уредник данас заборављених далматинских листова, он је у главном Taja престао да пише политичке чланке и изгубио вољу на све остало, па је највише волео да,. после визите коју би као лекар учинио у покрајинској болници, NO цело јутро преседи пред кафаном на Bpeaљама; или да лаганим и тромим корацима. отшета и спусти у град евоју лугу, лугачку фигуру, „једну од најори-

ганалнијих човечијих дужина које су икада у небо биле: