Srpski književni glasnik

МАТНЈЉА БАН. 437

узрасле“; да сврне у францискански манастир у који је и тада пи доцније. кроз пуних четрдесет година стално, скоро сваки дан улазио; ла разговара тамо са. „фратрима црним“ које је јако волео и који су његову смрт лепо ожалили, или да претура по њиховој драгоценој библиотеци за коју је допније израдпо један данас такође драгоцен каталог. Одиеста, оцена коју је о њему дала Дирингефелдова изгледа доста тачна, пошто Казначић није урадио ни једно веће дело које се од њега очекивало, него највише преводио п гдешто и писао, а све помало и у дугим размацима времена. Још оригиналнији од Казначића био је Антун Казали, „једна од најоригиналнијих глава међу многим орпгиналним главама. дубровачким.“ Поп на Мљету тада, (доцније на Лопуду и Шипану), на острву које је мрзео п проклињао п из којег

је кад год је могао бежао да само дође у Дубровник,

овај писац „Лопујске спротице“ а доцније п „Златке,“ „Гласа из пустиње“ и „Гробника“ и преводилац Шекспира, Бајрона и Омира, био је, по опису којп о њему имамо, мало екецентричан човек, брз, нагао, импулсиван, радознао, расејан, увек као нешто зачуђен и мало смушен, можда налик на једног од наших приповедача с којим је доцније имао псту несрећну судбину да пред смрт умно ободи. И тај је класично образовани књижевник, који је сваке године читао по једанпут Тацита, ударпо био, као и Медо Пуцић п сви остали његови другови, у чисто народне жице, п писао песме у том духу, и бавио се тада писањем једне по казивању чудне елукубрације. именом „Ћоса“, којега је почео писати 1540 године, завршно. 1880, и никад не штампао. Мудрији п одиста трезвени Мато Водопић, бискуп дубровачки, тада само поп на Груди у Конављу, писао је приповетке из конавоског

t Цоред осталога он је израдио и „Дубровачку библиогравију,“ због које је био целог века врло љут на Мартекинија књижара који му је није хтео штампати и која није никако ни штампана. (0. А. Кагпас, септи Моегаћа, 1883; оштампано из ВфНПојеса 5јопса della Dalтата). |