Srpski književni glasnik

МАТИЈА БАН 44]

жило (овде Бан и одобрава Вуку mn устаје против њега, оглашава Светићево мишљење као „најразумније“ а Вуково као „неопровержимо“, и уопште одржава један, чудан, да не речемо мало сметен, еклектопзам), итд. Бан још само предлаже извесна књижевна средства којима ће се убрзати овај развој п циљање Ka општем словенском језику. Та се средства којих он неколико набраја, своде у главном на то да се у свима словенским језицима одрже и даље стварају само чисто словенске речи, оне које се налазе у овом пли оном словенском језику, и да се језик само у том правцу има усавршавати. Кад се све речи доведу на чисто словенску основу, онда треба и једну граматику прописати која ће само ове облике санкционисати који се у већини словенских језика находе, а све друге одбацити. После, треба написати један речник, па једну збирку корена, па јелну књигу дпалога п т.д.; п на томе треба сва учена друштва словенска да раде. и да изберу између себе један одбор, једно „велико свеславјанско друштво од најважнијих језикословаца“ које би путовало по свима словенским земљама п ралило теориски п практично на једнообразности наречја, п т.д. Какве фантастичне пдеје! Још су лепше оне о правопису. Онда кад је Вук извео свој правопис, кад су и Хрвати свој правопис изменили према промени књижевног језика, Бан предлаже да се тек изради једна азбука која би била нека „фузија“ из ћирилице и латинице!

„зрцало повјеснице дубровачке“ познат је чланак Банов и често цитиран у старијим списима о Дубровнику. То је јелан веома кратак преглед дубровачке историје, књижевности п науке, законодавства п културног живота; преглед један од првих после Енгелове п Апендинијеве књиге. Ту се славна прошлост Дубровника јако истиче и слави и компарује као већа и знатнија од прошлости многих других народа. „Повјесница Дубровника, каже се ту, једна је од најљепших страница не само у општој повјесници њиховој (словенској). него п у повјесници ције-