Srpski književni glasnik

AN!

ПозоРШшИНИ ПРЕГЛЕД. 463

његов арлекински огртач, његово немарно ћаскање и зајелљиве доскочице“

Као поред стотину фаталних жена због којих се свет убијао, хиљада њих проћи ће поред плавих очију Марнаниних пи румених усана Розалиндиних не обрћући главе. Хоће ли то застати Октав или Целпог7 За Марнаном или Розалиндом7 Зашто Мариану воли Целио а не Октав, и зашто Мариана воли Октава а не ПЦелпаг Је зли и Октав угледао први пут ту „бледу лутку што мрмља бескрајне молитве“, у оном истом мајском лану, обасјану истим пролетњим сунцем, са истом камелијом у коси, и истим осмехом на уснама“ Чује ли Марпана у гитару под својим прозорима исто што и заљу-

бљени Целио, каже ли што њој та сентиментална несма,

пуна прве чежње и страха, тај голобрали наивни младић што је решен да умре за њу и нема смелости да јој сусретне погледе... Ми видимо само оно што је у нама, уживамо у задовољствима која су наша, волимо оно што је у нама и оно у што уносимо нас. Како би то рекао Амиел: „Ми сами стварамо свој луховни свет, своја чудовишта и своје химере... Сви смо ми видовити“, видовити мање или више, у овим или оним тренутцима. Два плава ока блесну за нас каткад необичним сјајем, то свћушно, измерено „сочиво“ отвори каткад читав хорпзонат новог живота, нових чежњи п снова. Један меланхоличан пејсаж, меко мајско сунце, мирисави бокор доцветалог цвећа, неколико суза, један необично преломљен“ ~

зрак сунца, што у полумраку заигра поврх ипзбледелих

заборављепих фотографија, једна епћушна црта у физиономији, она блага зеленкаста светлост с лампиног шешира у тихим успаваним вечерима после Берленових стихова или Гетеовог „Вертера“, или шта све још, — могу протећи неопажени или бити извори среће илп несреће. Та индифирентна мртва стварност оживи у једном фаталном

тренутку неким неопредељеним магловитим животом снова, у „провидну мрежу“ уткају се нове нити, уображење

ствара, развија и конструпше, и плузија оживи оличена...