Srpski književni glasnik

464 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

Само, тешко ономе ко у ту ћудљиву игру снова и илу- | зија баци велику коцку живота. и: .. „Тешко оном који се преда слаткој сањарији нре но што сазна где га његова химера води, и да ли ће му вратити колико он њој даје! Сањиво и меко изваљен у својој барци, он се удаљује лагано од обале; у лаљини сагледа. чаробне долине, зелене ливаде и пријатну илузију свога Елдорада. Ветрови га одвлаче ћутећи, и кад 'a JaBa пробуди, он је исто толико далеко од мете којој је пошао као од обале коју је оставио; он не може више ни да продужи свој пут ни да се врати откул је дошао,“ i Несрећни Целио отуснуо се Ha тој успаваној барии на неизвесан пут. Он. је заволео Марилну пре но што ı јој је рекао једну реч, и не слутећи да ће требати само ff. један хладан дах петине да растури пео његов свет нада и илузија. Октав заступа. пред Марианом ствар свога пријатеља, говори о његовој несрећној љубави, његовим јадима и патњама. Јер „то је бол најевирепији од езих 60лова, јер је то бол без наде, најетраховитији, јер је то

% бол koju ужива у себи, и одбија спасоносни пехар чак из руку пријатељских; бол од кога усне бледе под отровом слађим од амвросије, и који растапа у читаву кишу суза најтврђе ерце као бисер Клеопатрин; бол који сви аромати, сва наука људска не би могла ублажити, који се храни ветром што пролази, мирисом једне увеле руже, припевом једне песме, и који сише вечну храну својих патњи у свему што је око њега, као чела свој мед у свима. бокорима. једнога. врта...“ = Јесам ли ја крива што је он несрећан“ равнодушно одговара ћудљива Мариана, на сву ту песму љу- ји . бави која њу не дира. . Кала доцније, Ha гробу Целиевом, Октав зажали a ) за „великим делом себе сама“ што capalbyje ca смрћу | ... у свога најбољега пријатеља, оплакујући своје празно место ; а ( 298 k бе i: < |