Srpski književni glasnik

КАКО CE Умиге.. 499 вину, извештава се о пазару, и пита свако вече како иде посао. Инвентарисање јој задаје много бриге. Кадгод се њен муж попне до ње на неколико минута, она му никад не говори о својој болести, но га јелино запиткује какви су изгледи на добит. ИП јако је боли кад чује да је година осредња и да је се хиљаду четири стотине динара нодбацила прошлу. Кад сва гори у грозници, још се у кревету сећа поруџбина од прошле недеље, доводи у ред рачуне и управља кућом. И она још сама тера од себе свога мужа, ако се овај сувише задржи у соби. Она неће оздравити од тога што је он ту, а биће штете за послове. Сигурна је да момни гледају на сокак и не раде ништа, п непрестано му говори:

— Иди ти, брате, доле, мени не треба ништа, Бога ми. И немој заборавити да набавиш региетре: школе ево почињу, а ми их немамо.

Она сама дуго не зна колико јој је озбиљна болест. Непрестано се нада да ће сутрадан устати и опет заузети своје место за тезгом. Чак прави и планове: ако могадне да изиђе из собе кроз кратко време. отићи ће једне недеље у Сен-Клу на цео дан. Никад није толико желела да види шуму и зеленило. Али наједанпут, једнога јутра, постаје озбиљна. У ноћи, онако сама самцита, отворених очију, видела је да ће умрети. До мрака ништа не говори, размишља, и гледа у таван. Увече задржава мужа и мирно разговара с њим, као да разговарају о каквом рачуну.

-— Чујеш, каже му она, иди сутра нађи бележника. Има један овде близу, у улици Светога Лазара.

— Што ће ти бележник7 узвикује Г. Русо; није ваљда још, дотле дошло!

Али она наставља мирно и разборито као и увек:

— И ја мислим да није ваљда. Али ћу бити мирнија кад знам да су нам ствари у релу.. Кад нисмо имали ништа ни једно ни друго, узели. смо се под уговором да нам имање буде заједничко. Данас кад смо стекли неку злехулу пару, ја нећу да ти то моја породица отме...

92%