Srpski književni glasnik

ИГОР, О,

>

ДрРТУР БАЛФУР. 41

људи почели одрицати таште жеље да утичу на ток друштвеног развитка. Ово се најбоље доказује примером толеранције, која без сумње долази на прво место међу емппричким максимима сувремене политике. Ако данас људи разних уверења налазе да треба да се узајамно трпе, 'то за цело није по том разлогу што у једном друштву сваки члан треба и семе да мисли шта хоће. На против, свако добро уређено друштво претпоставља из. весну истоветност уверења и осећања код својих чланова. Али, у исто време, стоји и то, да је влада немоћна

"да ту истоветност уверења п осећања постигне упо-

требом државне принуде. Треба пустити да се она поетупно створи притиском обичаја, дејством подражавања, васпитања и навике, пепрорачунљивим утицањем човека на човека. Тим начином јединство духовно постизава се успешније, а ипак мање свпрепо, него вешалима и гломачом. Са својом ограниченом моћи прорачунавања последица и са срелствима акције која не допиру до из-

вора друштвених појава, већ им се само површине дотичу,

човек треба једном да разуме, да почетак политичке мудрости лежи у схватању наше потпуне политичке немоћи,

У овој одбрани обазривости, уздржљивости M, Ha крају крајева, нерадње, има прилично политичког будизма. Тим булизмом објашњује се довољно Балфурова равнодушност, немарност, готово успаваност у јавном животу. Питање је само да ли с таквом филозофском инертности једап политичар може у опште шта ла уради, пи да ли он није њоме осуђен да целог века остане прост посматрач догађаја, што би за једног првог министра, који треба колико толико да на њих утиче, одиста било незгодно. Факт је да се Балфур није показао до сада један од оних конструктивних државника који покушавају да законодавним путем ускоре, и у исто време регулишу велике друштвене преображаје. Он у том погледу није налик ни на Пила ни на Гледстона. Шта