Srpski književni glasnik

49

ЕРЛЕ ЛОГ:

Царевим, „расдветаше око срца песникова.“ То је, додуше, лична ствар професорова, коју би он имао да расправи са својим срцем, премда, мени се бар тако чини, баца карактеристичну светлост на просветне прилике у Србији то, да професор, који би требао да у омладини подстиче плам идеалне љубави, сам није никада љубио. Али, и ако је то његова лична ствар, није лична ствар да он пише критике на љубавне песме, без да је љубио: — од тога страда књижевност, а то нипошто не смемо допустити. Ја сам се павлаш задржао луже на овој појави, пише но што она сама по себи заслужује, јер ми она, као што напред рекох, изгледа веома карактеристична. Кад се професори не устручавају тако ипеатп неспремни, шта је онда остало, морамо се у чуду питати, за супленте, предаваче, о ђацима и да не говоримо7 Каква нам онда може бити критика 7 Ми је можемо само немати, п немамо. је.

– Шта, међутим, критика значи за књижевност, опште је познато, нити је потребно доказивати важност критике: важност је њена одавна доказана и од свих мислећивих људи призната. Навешћу овде само речи једног извреног немачког критичара, Гогшала, којп се на једном месту о критици овако пзражава: „онако исто, као што је ПИоп поезију назвао срцем књижевности, тако исто биемо ми, п можда с већим правом, критику моглп назвати мозгом њеним.“

„И када је важност критике таква, и када нам критипика онако жалосно стоји као што илуструје пример којп мало час наведох, — лако је погодити где је извор, где је корен злу, од кога наша књижевност патп, као што ноје тешко погодити лек томе злу, тим недузима. 910 долази се главе, долази отуда што нашој књижевности мозак није као што. треба; тај треба лечити, и све ће нам битп у књижевности у реду. Овај мој предлог нека би био један умшлаг, анлпкован па главу ерпске књи-

жевности.