Srpski književni glasnik

ои чука Ауе Ари -ВЕГ

А зе,

te

СитушнНеЕ ВЕЛИЧИНЕ. 139

(голицати) нежну и осетљиву слузокожу ноздрва. Та драж изазове или јаче лучење слуза (бала), те се нечистоћа с

њима исплави — или нас натера на кихање. Кихање је

опет рефлексан покрет особите врете, којом се у један мах и неком извесном снагом избије из носа све, што се за то време на површини његове слузокоже прикупило. Код одраслих мушкараца сметају продирању прашине и микроба. из ваздуха у унутрашњост тела и бркови, јер и кроз њих мора ваздух, као кроз неко сито, пробити и процедити, да у носну дупљу доспе.

Прашину а с њоме и микробе из ваздуха заустављају помало и крајници с обе стране на самоме улазу у ждрело, па онда: ждрело, грло, душник и душњаци. П они су постављени сличном љигавом и слузавом опницом (слузокожом) као и ноздрве, па у ту лепљиву љигу (слуз) хвата се свака ма и најмања трунчица, која с ваздухом до њих допре — дакле и евака трошица прашине и клице на њој.

А чим та нечистоћа из ваздуха на слузокожу доспе, ух-

вате је неке трепљике међу се, па је својим покретима заједно са слузом неприметно истуре из тела. Ако не буде

то, а оно се клице и нечистоћа купе и гомилају — све дотле, док дражењем не изазову кашаљ — дакле и опет

снажан рефлексни покрет, који их на поље избаци (искашље). То нарочито бива у прашини и онда, кад се заборавимо, па на отворена уста дишемо.

И неки сджкови нашега тела, што их поједини органи луче, могу донекле да нас од кужних клица бране и одбране. Тако је н. пр. за неке врете кужних клица опитом доказано, да им је слуз у носу (бала) или пљувачка у устима врло опасан непријатељ, који их тамани. Од кужних клица, што их по гдекада јелом или пићем (нарочито болесним и уквареним месом, зараженим млеком, окуженом водом. нечистим воћем и т. д.) у себе примамо, снажно нас брани п желудачни сок. Као што знате, тај сок је у нормалном, здравом желудцу кисео, а и то сам вам рекао, да има врло мало кужних клица, које подносе ма какву киселину. Чим, дакле, која клица има да најпре желудац