Srpski književni glasnik

ЗОНА ЗАМФИРОВА. 169

_ реји твоји, ете, не давају те... Ама, ласно за тој! Ни · татко ми Ђорђија неје се оженија сас алал, дбмек, оди нанини стареји, веће сас зор; уграбија, демек, што си ми– луваше.. И ја ћу такој напрајим.. Сал ако ти пскаш, о ласно за све! Ја си имам голему роднину.. Ћу те одве| MeM у кућу роднинску; седи си тамо сасе сваки чес' до _ венчање... Од кога те страг кој ти што може! Ја си имам сијасвет кардаши и побратими; ће изгинемо, — а j reo'- -те неће давамо!... | — Jok! — oOamrro ? — Несмо прилика... _ — А ти, имаш си прилику“ — Имам си... вели Зона зловољно. — Којуг i — Малко ли ги је, вели кокетно и поносито Зона, да ги пантим... — И Манулаћ2 — Кој знаје...

— Е сал Манулаћевица неће да биднеш!

— Бре-бре!

— Зоне! рече Мане молећим. гласом.

— Остави ме!

— Е што си ме таг лагала и абере праћала“..

– Васка. што је доносила абере од теб до мен. — Мори, рече досадно Зона, Васка могла да сеп збори си милује, — тој си је њојно знање... С Год'ко у |—- Тол'ко се збори... | E, кучко чорбаџиска, јекну до ерца увређен Мане таг ће скоре да чујеш и за моје знање!.. ће ме неки — убаво запанти и плати ми за онај татка ти реч „куче ју“ чашире“!.. — Ухухуху! прену у глуни емех измећарка на ове оне речи. Леле, ту 10001... , „Куче 5: чзиирег, кавој

има

А И Ри у

4 на Бену.